Andrejevka i stvarni pakao rata: Popević o kandidatu za Oskara iz Ukrajine

Nazovite ga kako hoćete, rat u Ukrajini ili specijalna vojna operacija, ovaj sukob najvažniji je događaj u prvoj četvrtini 21. veka. Za svega nekoliko godina svet više nije isti, povlače se neke nove granice, stvaraju i raspadaju savezništva, a kako će sve ovo izgledati u budućnosti, nije sasvim jasno. Ono što jeste očigledno jeste stvaranje podela koje će trajati veoma dugo, verovatno čak i kada dođe mir i s vremenom tragedija tamošnjeg naroda bude ako ne zaboravljena, a onda u drugom planu pred onime šta tada bude aktuelno. Mračna pomisao, ali tako je. Kao pripadnici jednog od stradalničkih naroda, Srbima je to dobro poznato.

Ukrajinski kandidat za Oskara je film „2.000 metara do Andrejevke“, dokumentarac Mstislava Černova, autora koji je već osvojio Oskara za „20 dana u Marijupolju“. Černov je dugogodišnji ratni reporter, saradnik Asošijejted presa. Izveštavao je iz Sirije i Iraka, ali i pokrivao događaje poput demonstracija na Majdanu, rata u Donbasu i obaranja aviona MH-17. Dakle, da se odmah razumemo, Černov ovde nije neutralan i nepristrasan. Reč je o ukrajinskom novinaru i dokumentaristi koji radi za zapadnu agenciju i filmom „2.000 metara do Andrejevke“ pokriva događaje tokom ukrajinske kontraofanzive 2023. godine, vojne akcije podržane od strane Zapada. Ali njegov fokus nije na politici, već na običnim vojnicima, pešadincima. Gledajući ga sada, krajem 2025. godine, ishod je jasan. Kontraofanziva je bila potpuno neuspešna i posle nje je ruska vojska preuzela inicijativu koja traje i u trenutku pisanja ovog teksta. Samim tim je i film, možda predviđen da ovekoveči herojsku borbu ukrajinske vojske, sada više svedočenje o jednoj tragediji. Jasno mi je da ovo verovatno čitaju ljudi koji otvoreno „navijaju“ za jednu od zaraćenih strana. Ali ipak bi pre sveg tog stajanja na bilo čiju stranu trebalo imati na umu da tamo u blatu rovova ginu neki obični ljudi, zahvaćeni ratnim vihorom, neki više, a bogami neki mnogo manje oduševljeni borbom koja za sobom ostavlja zastrašujuća razaranja.

Andrejevka je selo sada potpuno zbrisano s lica zemlje, južno od Bahmuta. Tokom kontraofanzive, jedinica koju autori filma prate ima zadatak da se probije dva kilometra kroz ostatke šume do sela. Ta šuma zapravo je široki drvored, duž kojih se i danas u ukrajinskim stepama najviše vode borbe. To drveće sađeno je da bi sprečavalo eroziju zemljišta. Sada služi kao slaba zaštita, dok su polja okolo toliko minirana da je njima nemoguće kretati se, a izloženost dronovima i artiljerijskoj vatri je veća. Ekipa filmadžija se kreće s vojskom, ali uglavnom su korišćeni snimci s kamera koje nose pojedini vojnici. Pošto je reč o stvarnoj borbi, ma koliko film izgledao kao ratni, akcioni, štagod… Ta večita nesavršenost kadrova jer ljudi najpre gledaju da sačuvaju goli život, a ne da snimaju film, ta buka, vika, psovanje, proklinjanje… Sve to blato, prljavština, otpaci… Nekako baš zbog toga što „2.000 metara do Andrejevke“ podseća na neki odglumljeni ratni film, pojačava mučnu spoznaju šta rat zapravo jeste i koliko je sve to gadno, bolno i opasno. I prethodne ratove pratile su filmske i reporterske ekipe, ali tehnologija je bila drugačija. Iz samih borbi nastajale su neke fotografije i kraći snimci, ali su mnogi slavni kadrovi nastali tek kasnije, po okončanju borbi, doduše, na stvarnim lokacijama. Tek danas s modernim kamerama moguće je zabeležiti pakao koji preživljava sam čovek. Eksplozije su stvarne. Ispaljeni meci su stvarni. Kad neko počne da zapomaže, on je stvarno ranjen, u pravim bolovima. Čovek koji je malopre razgovarao sa osobom koja snima posle kraće razmene paljbe ostaje da leži nepomično. Mrtav je, život mu je zauvek ugašen.

Ukrajinska vojska na kraju ostvaruje Pirovu pobedu. Jedva imaju na šta zastavu da okače. Danas je Andrejevka ne samo pod ruskom kontrolom nego je front pomeren desetak kilometara dalje.