‘Karmadona’ kao horor satirična kritika savremenog društva: Aleksandar Radivojević za BBC

Nemanja Mitrović

Sede poznati američki muzičar Merilin Menson, glumac Sergej Trifunović i scenarista Aleksandar Radivojević i pričaju o Srpskom filmu.

Ne, ovo nije početak vica, već stvarni događaj iz juna 2012. pred beogradski koncert kontroverznog pevača i inicijatora tog okupljanja.

Jedna od tema bila je Karmadona, tada nenaslovljen film u nastajanju na engleskom, gde bi Menson bio glas sa telefona, dok bi Sergej tumačio neku drugu ulogu.

„Menson, kao veliki ljubitelj Srpskog filma, bio je veoma uzbuđen, jako mu se dopao scenario i hteo je da igra“, govori Aleksandar Radivojević, reditelj novog domaćeg horor-akcionog filma Karmadona, za BBC na srpskom.

Naposletku, film je snimljen na srpskom, ne čuje se glas američkog metalca, već Sergeja Trifunovića, a glavne uloge tumače Jelena Đokić, Milutin Mima Karadžić i Miloš Timotijević.

Film je priča o trudnici Jeleni kojoj se život naglavačke menja posle telefonskog poziva u parku, kada nepoznati glas telefonom zahteva da se obračuna sa raznim prevarantima i korumpiranim likovima, kako bi spasila plod.

„To je jedan savremeni, satirični film, spoj više žanrova – i akcije i trilera i crne komedije i horora.

„Bavi se našom sredinom kao perifernim odjekom svih socioloških lomova koji se dešavaju u svetu – kroz našu prizmu se posmatra čitava situacija“, objašnjava autor filma.

Radivojeviću je ovo rediteljski prvenac, dok je prethodno bio (ko)scenarista jednog od najbrutalnijih domaćih ostvarenja – Srpskog filma, zatim druge sezone serija Crna svadba i filma Čarlston za Ognjenku.

Karmadona je prvi put prikazana u septembru na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu u zvaničnoj konkurenciji, a premijera pred srpskom publikom je 21. decembra u Sava centru.

Digimedia/Andrijana CvijanovićFotografija sa snimanja na kojoj su Jelena Đokić (levo – sedi), Aleksandar Radivojević (desno) i Mima Karadžić (u sredini – stoji)

Kad glumci inspirišu filmsku priču

Digimedia/Andrijana CvijanovićScena iz filma u kojoj su Una Lučić (levo), u ulozi maloletne devojke, i Jelena Đokić (desno)

Riđokosa trudnica sedi sama na klupi u parku i uživa u jesenjem suncu dodirujući stomak.

Idilu prekida vibracija telefona na čijem ekranu se pojavljuje njoj nepoznati broj.

„Jelena“, izgovara glas stranca i ubrzo joj naređuje da krene u obračun sa više, ispostaviće se, negativaca, naglašavajući da bi „mnogo voleo da pate – ako može“.

Na vezi je zapravo Sergej Trifunović, po rečima Radivojevića, „prvi izbor“ za ovu „nevidljivu ulogu“.

„Jer ko bi spojio tu vrstu bezobrazluka, dečačkog besa i emocije nego on, koji savršeno razume ceo tekst i može da ga iznese na toliko inteligentan i duhovit način“, ocenjuje reditelj, lagano ispijajući kiselu vodu u jednoj beogradskom restoranu.

Protagonistkinja priče, glumica Jelena Đokić, bila je njegova „najdirektnija inspiracija za glavnu ulogu“ koja je „pisana za nju“, još od prve verzije scenarija 2010.

„Taj lik je zapravo trudna, ženska verzija Džona Maklejna (Brus Vilis) iz filma Umri muški, neko ko je naizgled nepripremljen za ono što ga čeka, a onda polako, zdušno ulazi u čitavu konfrontaciju i borbu koja je visokooktanska“, objašnjava Radivojević.

U filmu je angažovano više poznatih srpskih glumaca koji su retko igrali u hororu i srodnim žanrovima, što Radivojevića „posebno raduje“.

„Imamo fantastične glumce čiji potencijali nisu do kraja istraženi“ između ostalog i zbog „limitiranog izbora sadržaja i nemaštovitih kastinga“, kaže Radivojević.

Mnoge od glumaca je obradovala takva raspodela uloga pošto su dobili mogućnost da „ličnu paletu sposobnosti izraze na potpuno neočekivan način“, kaže.

„Kao što je i Tarantino ubacivao glumce koje niste očekivali u određenim ulogama.“

Od ‘kenselovanja’ do Dragana Stojnića

U filmu provejavaju različiti savremeni pojmovi koje je domaća kinematografija do sada zaobilazila, poput kenselovanja (kulture otkazivanja), influensera (poznate internet ličnosti) i šejmovanja (javnog sramoćenja).

„To je više prikaz, ali i sveopšta kritika čitave mašinerije savremenog sveta i kako ona funkcioniše, pa je ovo samo deo celog tog galimatijasa (zbrke) u kojem živimo“, objašnjava Radivojević.

Na meti kritike su i korporacije, mediji i vojska.

„To su sve centri moći koji upravljaju našim životima i himera protiv koje se film bori.

„Prvo korporacije koje formiraju kapitalističko ustrojstvo sveta i diktiraju opšti narativ, a onda se to širi na vojno-industrijski kompleks i pre svega marketing, odnosno medijsku sliku“, smatra Radivojević.

Digimedia/Andrijana CvijanovićJedna u nizu nasilnih scena u kojoj je policajac koga tumači Miodrag Pejković

Česte su religijske reference, posebno na budizam, te Sergej Trifunović tumači i lik Bude, mudraca iz Indije i osnivača ove istočnjačke religije i filozofije.

„Kakvi su to zlikovci koji su uspeli da nateraju najmiroljubivije božanstvo da se aktivira, da isprovociraju nekoga koga je praktično nemoguće navesti na nasilje?“, ukazuje reditelj.

Dinamični kadrovi snimljeni su „kamerom u pokretu“, dok su statične scene retke.

Muzički izbor je šarolik – od beogradske rok grupe Alisa, preko predstavnika sarajevske pop škole, grupe Hari Mata Hari, do šlager klasika Dragana Stojnića.

„Koristiti agresivnu gitarsku muziku na scene nasilja, to je kliše.

„Bolje je napraviti kontrast sa nekim šlagerom koji ima potpuno drugačije, nostalgične asocijacije i onda od toga proizvesti neobičnu kombinaciju slike i zvuka“, kaže Radivojević.

Crna svadba kao metafora političke borbe

Radivojević je scenarista nedavno prikazane horor serije Crna svadba reditelja Nemanje Ćipranića.

Centri moći i korupcija su i ovde tema, a „politička borba je predstavljena na metaforičkom nivou kroz sudar okultnih i religijskih faktora“.

„Serija takođe dosta tačno prikazuje sisteme moći u savremenom svetu iz našeg ugla, samo ih tretira kroz veo okultizma“, objašnjava Radivojević.

Crna svadba je naziv za stari i danas gotovo napušteni obred Vlaha, naroda na istoku Srbije, ceremoniju venčanja po smrti momka ili devojke koji nisu stupali u brak za života.

Ovaj termin može „da se koristi figurativno i bukvalno“, kaže scenarista.

Autori nisu želeli da ga „eksploatišu“,