„IMALA SAM 12 OPERACIJA, SELILI SMO SE 13 PUTA“ Bolna ispovest Vjere Mujović: Smrt mi je postala bliska

Ima je u pozorištu, na televiziji i filmu. Pored toga, piše knjige, prevodi ih, peva; snimila je nekoliko CD-ova… Doktorirala je. Zahvaljujući svom pozivu proputovala je ceo svet. Kaže da se često oseća kao da je živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli – izdržati. Priznaje da je fatalistkinja i ekstremistkinja, ali sve to što je prošla u životu – mnogo je

Rođena sam u Beogradu. Detinjstvo sam provela u Podgorici, tačnije Titogradu. Bila sam ćutljivo dete u najranijem detinjstvu. Maltretirali su me stariji rođaci kojima sam bila poveravana na čuvanje.

Moji roditelji su mnogo radili. Oboje su bili lekari, pedijatri. Moja majka je iz Skadarlije došla u Crnu Goru. I deda je bio rođen u Beogradu, baš u Skadarliji. Moj pradeda Miloš Mandić se oženio Marijom, Dalmatinkom, i došli su iz Like u Beograd. Deda Bata Mandić bio je pola veka majstor svetla u Narodnom pozorištu. Do kraja života deklarisali su se kao Ličani. Moji Mandići su bliski rođaci s Teslinom majkom Georginom, to jest Đukom. Baka Persida Petrović bila je modistkinja, pravila je šešire. Moja majka Ljiljana trebalo je da studira slikarstvo, bila je izuzetno talentovana za to. Zbog jedne neljubazne lekarke, na maturi Prve muške gimnazije, rešila je da studira medicinu. Uvek je bila dosledna svojim zavetima, pa je posle pedijatrije postala psihoterapeut i bavila se dečjim dušama i mukama odrastanja. Moj otac Trifun je bio gorštak, rođen u brdima, u Lijevoj Rijeci, pešačio je do škole i nazad devet kilometara. Lečio je najteže bolesti kod dece. Bio je najskromniji čovek koga sam srela u životu.

1/6

Pročitaj i ovo:
NAGRADE SE SAMO REĐAJU: Još jedno priznanje za Nikolu Jokića

Vidi galeriju

Vjera Mujović i Miloš Pavlović Foto: ATA images, Kurir

Selidbe

U detinjstvu sam najviše volela šetnje sa ocem. Selili smo se 13 puta i te šetnje su bile najveća konstanta i mir. Viseći most nad rekom Moračom koji se „trese“ i neće da padne – dopadale su mi se te vibracije. A onda mi je majka ispričala kako se prethodni most jednog jutra srušio. Često sam tu strahotu zamišljala pred spavanje… Bila sam naizgled vaspitana. Ali mnogo sam psovala – u sebi. Mislila sam kako su odrasli blesavi, jer ne umeju da otkriju koliko sam, u stvari, bezobrazna… Majka je trenirala spartanstvo, tako da me je oblačila kao siroče, do te mere da su se zgražavali. Stalno sam nosila nešto zakrpljeno. Čak je i učiteljica molila moju majku da me lepše oblači. Ja toga, srećom, nisam bila svesna. A pre nego što sam krenula u školu, šišali su me do glave nekoliko puta – jednom zbog vaški, jednom zbog praktičnosti…

Školu nisam volela

Uvek sam bila najcrnja i najmanja. U meni je bilo nešto gamensko, dečačko. Bila sam super đak, ali nisam volela školu. Volela sam svoju učiteljicu, koja je ličila na Sofiju Loren. Shvatila sam da je skoro svejedno učiti za dvojku ili peticu, ali da te svi manje gnjave ako si dobar đak. Jedino sam volela da čitam. Ništa me drugo nije interesovalo. Kasnije je bilo još nekoliko divnih profesora. Divnih ljudi, to mi je bilo važno. Ja sam bila naizgled poslušno i prilagođeno dete. U stvari, nastavila sam da psujem – u sebi.

Kad se rodio moj brat, maltretirala sam ga, izigravala učiteljicu i na njemu trenirala majčinu strogoću.

Postepeno sam postala buntovna i pričljiva. U četvrtom osnovne sam prebila nekoliko dečaka i bila jako ponosna. Ja sam bila najmanja, a oni su bili mnogo veći od mene. Posle sam shvatila da su oni pustili da ih prebijem, a mogli su da me srede kao mačku. Na kraju sam uvidela kako su to bili dobri dečaci, pa sam se stidela. Još u vrtiću sam počela da recitujem i glumim. U Titogradu su bile čuvene Majske smotre. Dobila sam mnogo nagrada i volela te spektakle i takmičenja recitatora. Dramski studio pri Domu omladine – DODEST i tek osnovani festival FIAT ostali su mi u sećanju. Igrala sam s mnogo starijima od sebe – sa 14 godina i 39 temperaturom.

More zimi

Volela sam more – zimi. Te tišine, to je za mene bila posebna svetost. Planine su me vezivale za samoću, za vreme bez roditelja, i zato mi nisu bile toliko drage. Živelo se mnogo sporije, mirnije, urednije. Tada me je to nerviralo, čeznula sam da (kako kaže Andrić) „vidim sjaj i čujem glas velikih gradova“. Kad bih za raspuste dolazila u Beograd, svako veče bih išla u pozorište. Pozorište je za mene zaista bilo prozor u svet, prostor fantazije i slobode.

Povratak u Beograd

Pošto nisam volela školu, požurila sam na prijemni na FDU u Beograd. Gimnaziju u Podgorici završila sam vanredno. Prvo upisala treću godinu studija, pa maturirala.

Prva godina studija bila mi je tegobna. Najviše zbog profesora Bajčetića. On je mislio da sam lenja. Držao se stereotipa, ne znam šta mu je bilo. A ja sam bila kočoperna, buntovna. Kasnije se sve složilo. Moj profesor je postepeno postao moj veliki oslonac, zavolela sam i njegovu Bobu, bila do kraja s njima. Volela sam s njim noćne, tj. jutarnje razgovore oko dva sata ujutro. On je bio veliki znalac. Knjige koje postepeno izlaze iz štampe čine da on ne živi samo u uspomenama, već nam na neki način „dolazi i izranja“ nešto njegovo, a novo. Neobično od njega, koji je „tamo“. A sećam se koliko smo čekali njegove knjige, koliko smo ga zapitkivali – kad će, kad će… Mnogo mi nedostaje. Ljudi su govorili kako je strog. Ja mislim da je bio samo iskren.

Prve uloge

Prva moja uloga u profesionalnom pozorištu bila je „Uspavana lepotica“ u „Bošku Buhi“. U „Buhi“ sam mnogo radila s Milanom Karadžićem. U Buhi sam odigrala niz uloga, najdraže su mi Mala Razbojnica iz „Snežne kraljice“ i Mogli iz „Knjige o džungli“. Mogli s Jagošem Markovićem je označio kraj mog rada u „Buhi“. Prelazim u Narodno pozorište. U Narodnom igram u „Velikoj drami“, „Opasnim vezama“, „Bergmanovoj sonati“, „Vitaminima“, „Idiotu“, „Antigoni“, „Našim sinovima“, „Zlim dusima“, „Iranskoj konferenciji“. U Narodnom mi je najdraža Hromka ili