AKTUELNO: Godina Zumera

Ako je neka slika obeležila 2025. godinu, to je slika studenta, omladinca ili „zumera“ na nekakvim demonstracijama. I to širom sveta, a ne samo u našoj Republici. Pripadnici tzv. Generacije Z (ugrubo, rođenih između 1997. i 2012. godine) ustali su od Nepala do Perua, od Indonezije do Bugarske, od Madagaskara do Srbije. Godina 2025. bila je trenutak kada je generacija rođena uz pametne telefone shvatila da ti isti telefoni mogu da budu i oružje. Na primer, 10. septembra, nakon što su dan ranije svrgnuli premijera, desetine hiljada anonimnih i mladih Nepalaca „sastaju“ se onlajn na platformi Diskord kako bi odlučili ko bi trebalo da postane privremeni lider Nepala! Glasaju u anketi i reaguju „emodžijima“ – podignutim pesnicama, srcima ili kriglama piva. Dakle, kao u anketi na (ovde poznatijim) Viberu ili WhatsAppu, digitalno su izabrali Sušilu Karki, aktivistkinju i bivšu predsednicu Vrhovnog suda, koja je sada premijerka Nepala u privremenoj vladi – i prva žena na čelu te zemlje. Ali, krenimo redom.

U Indoneziji (17. februar – danas), ključni zahtevi studenata i mladih tiču se pitanja kao što su sveprisutna korupcija, policijska represija i nezadovoljstvo vlašću uopšte. Događaju se masovni protesti širom zemlje, dok građani spaljuju vladine i policijske zgrade u Džakarti, te pljačkaju domove narodnih poslanika. U Mongoliji (14. maj – 3. jun), zahtevi se tiču korupcije i ostavke premijera. Premijer je dao ostavku i formirana je nova koaliciona vlada. U Nepalu (8. – 13. septembar), ključni zahtevi se tiču korupcije, nepotizma i režimskog gašenja društvenih mreža. Nakon nasilnih demonstracija i spaljivanja zgrada vlade, premijer podnosi ostavku i beži iz Nepala, a vojska prihvata kandidata kog su demonstranti izabrali da ga zameni. Na Madagaskaru (25. septembar – 14. oktobar), zahtevi se tiču korupcije, niskog životnog standarda i lošeg stanja na univerzitetima. Pala je vlada, predsednik beži iz zemlje, a vojska uz narod preuzima vlast. U Peruu (13. septembar – 16. oktobar), zahtevi se odnose na ukidanje penzione reforme, raspuštanje parlamenta i smenu predsednika. I, Skupština smenjuje predsednika i uvodi vanredno stanje.

Idemo dalje. Na Filipinima (4. septembar – danas) zahtevi se odnose na korupciju i fušerajski nekvalitetnu (re)konstrukciju objekata za kontrolu poplava. Zvuči poznato? Podrška predsedniku dramatično opada, dok obećava da će odgovorni biti uhapšeni do Božića. U Maroku (27. septembar – danas), zahtevi se odnose na – postaje predvidivo, zar ne? – korupciju, uvećanu potrošnju na zdravstvo i obrazovanje umesto na fudbalske stadione zbog Svetskog prvenstva 2030. godine. Troje demonstranata je ubijeno, a hiljade su pohapšene, iako se budžet za zdravstvo i obrazovanje uvećava za 16 odsto. U Paragvaju (28. septembar – 3. oktobar), zahtevi se tiču korupcije, nepotizma, te izmeštanja vladine agencije za autohtono stanovništvo. Ishodi? Agencija i njen direktor su vraćeni, iako ostali zahtevi nisu ispunjeni. U Bugarskoj (26. novembar – 12. decembar) zahtevi se tiču korupcije i budžeta za sledeću godinu. Bugarska koaliciona vlada je pala, budžet nije usvojen i tako dalje, i tako dalje. Sve ovo se dogodilo samo 2025. godine, dok su slični protesti & sa sličnim ishodima bili na Tajlandu (2020-2021), Šri Lanki (2022), Bangladešu (2024), Bocvani (2024), Keniji (2024) i Srbiji (2024-danas).

I sad, iako su konkretni uzroci ili zahtevi različiti, svi se tiču raspojasane korupcije autokratskih režima. I sve ih predvode mladi ljudi i studenti, odnosno osobe rođene krajem 1990-ih i početkom 2000-ih godina. Mladi demonstranti u Maroku i na Madagaskaru izričito se pozivaju na svoju generaciju: organizatori protesta u Maroku poznati su kao „Gen Z 212“ (po pozivnom broju zemlje), dok se na Madagaskaru nazivaju „Gen Z Mada“. Povodi za demonstracije su razni – nestašice vode i električne energije, visoka nezaposlenost, rastuća nejednakost, zloupotreba vlasti itd., ali osnovna poruka je uglavnom ista i ona glasi: promena sistema ili potpuni preobražaj. Protestni pokret Generacije Z ne želi nikakve recidive starog sistema, režima ili stare garde u novoj političkoj kulturi. Širom sveta, ovi pokreti imaju zajednički „priručnik za akciju“ koji se oslanja na ekosistem društvenih mreža, i što je prirodni habitat „onlajn“ generacije. Diskord i Redit služe za organizovanje, TikTok i Instagram za reklamiranje, a Iks (Tviter) za brzo deljenje informacija.

Zatim, zajednički jezik mimova, heštegova i referenci na omladinsku popkulturu prerastao je u simbole otpora. Na primer, jedan od simbola Gen-Z protesta je pirat iz japanske mange „One Piece“ (učestali simbol na protestima u Srbiji bio je Pikaču, žuta maskota franšize „Pokemon“). Međutim, uprkos ironiji, šaljivosti i prividnoj neozbiljnosti, ishodi ovih protesta bili su raspamećujuće uspešni. Samo u 2025, predsednici i/ili premijeri su smenjeni (a mnogi beže iz zemlje) u Mongoliji, Nepalu, Madagaskaru, Peruu i Bugarskoj. Ipak, veliki izazov sa kojim se suočavaju ovi omladinski protestni pokreti jeste nedostatak jasnog vođstva (svako može da objavljuje na Diskordu ili TikToku) i odsustvo jasne političke pripadnosti. Aktivisti su povezani jedino kolektivnim nezadovoljstvom i zajedničkim uverenjem u jedan cilj („studentske zahteve“) što otežava planiranje kada ne postoji jasan lanac komandovanja. Protesti tada mogu da funkcionišu jedino kao sigurnosni ventil zbog akumuliranog besa. Najzad, postavlja se i pitanje – šta dalje? Šta posle? Okej, srušili smo predsednika i/ili vladu, ali šta će ispuniti nastalu prazninu? Kako se bes i ogorčenje transformišu u nešto suvislo i razborito?

S tim u vezi, studenti koji u julu 2024. svrgavaju vlast u Bangladešu, napravili su centrističku i pluralističku političku partiju („Nacionalna građanska partija“) u februaru 2025. godine. U međuvremenu, prelaznu vladu je vodio ekonomista, aktivista i Nobelovac Muhamed Junus. Međutim, Bangladeš je danas iznova u neredima zbog atentata na jednog od vođa studentskog pokreta, 32-godišnjeg Šarifa Osmana Hadija. Zumeri su možda politički svesni, ali kada je reč o formiranju političke partije, to zahteva drugačiju vrstu obrazovanja i veština koje možda, samo možda, nisu imali vremena ili iskustva da razviju. Zbog toga je uloga zumera i glavna snaga studenata u tome da budu i (p)ostanu – čuvari demokratije. Dok za promenu nisu dovoljni samo protesti, već i institucije koje proteste pretvaraju u tu promenu. Kada ove institucije ne postoje, protesti mogu da budu masovni, dugotrajni, legitimni – i neuspešni.

Ipak, ova omladina su i prva generacija koja je odrasla sa alatima da organizuje globalne pokrete iz svoje sobe. Možda im ne trebaju partije i sindikati, već