IZ MEDIJA: Ono što je tvoje, uvek će te naći

Odrastala sam na relaciji Kosovo Polje-Priština * Prva slika koja mi dolazi je bakina bašta puna cveća * Sećam se da je moja škola bila podeljena na dva dela, srpski i albanski * Opet se selimo kuda nas život ponese * Studiranje je jedan od najlepših perioda mog života * Taj Exit je stvarno bio poseban * “Ako ne radiš, ti si grešnik“

Moj odnos prema prošlosti je pokušaj da razumem kako me je ona formirala. Prihvatam je takvu kakva jeste jer znam da ne bih bila ova osoba da su stvari bile drugačije. Kroz sve što sam prošla postala sam veoma rezilijentna, otporna na teškoće i snalažljiva.

***
U edukaciji za geštalt terapiju prošla sam i kroz ličnu terapiju koja mi je pomogla da razumem u kakvom polju sam odrastala i da je moja ličnost kreativna adaptacija na uslove koji su tada bili aktualni. Shvatila sam i da smo se kolektivno adaptirali na traumatično polje u kom smo bili, pogotovo generacije od 1990. do 2000. jer smo tada bili u najranijem formativnom periodu.

***
Kada se sećam svog detinjstva prva slika koja mi dolazi je bakina bašta puna cveća u Kosovu Polju, gde bih ja stavila mali prekrivač negde između cveća, legla i gledala u nebo. Mali, zaštićeni, šareni svet, unutar jednog većeg opasnog polja, kojeg tada nisam bila svesna. Tek sada kada sam starija, jasno mi je zašto imam malo sećanja na ondašnji spoljni svet. Bezbednost je bila prioritet.

***

Odrastala sam na relaciji Kosovo Polje-Priština, koji su međusobno udaljeni desetak minuta. U mom sećanju su samo mali fragmenti tog sveta, ulica u kojoj je živela moja baka i ruta od kuće do škole i do babe i dede u Prištini.

***
Kada gledam unazad shvatam da sam rastala u malom svetu koji se prostirao od srpskih delova ulice, do srpskih restorana gde su se moji roditelji sastajali sa prijateljima. Kao da su to bila ostrva u okeanu, a okean mi je ostao nepoznat. Sećam se da je moja škola bila podeljena na dva dela, srpski i albanski, i kao kroz maglu sećam se dvorišta tog drugog dela i nečijeg upozorenja da tamo ne bi trebalo da prolazim.

***

Sticajem okolnosti, kroz život sam promenila mnogo škola: – prvi razred u Prištini, drugi u Kosovu Polju, četiri godine u Vrnjačkoj Banji, nakon što smo izbegli sa Kosova, a poslednje dve godine osnovne u Beogradu. Ovakve promene su zahtevale od mene konstantnu adaptaciju zbog koje sam postala neko poput kameleona, uvek u stanju da se uklopim u sredinu, ali mi treba vremena da pokažem svoje prave boje.

***
Period u Vrnjačkoj Banji mi je obeležila predivna gradska biblioteka, koja je postala moja oaza i beg od svakodnevice izbeglištva jedne petočlane porodice u garsonjeri. Čitala sam svakodnevno, pribijena uz TA peć u hodniku i živela hiljadu života sa junacima tih knjiga.

***
Onda dolazi Beograd i mali kultur šok. Prve dve godine u naselju Braće Jerković, deca koja su stalno ispred zgrada i kojima je omiljena igra Dileri i policajci. Naravno, igrala sam se i ja. Podelimo se u dva tima, naberemo neke biljke i onda se jurimo okolo. Tu sam stekla i prvu najbolju drugaricu, Aleksandru.

***
Opet se selimo kuda nas život ponese, kao i sve izbeglice, sada na Bežanijsku kosu, još uvek neizgrađenu, gde na polju preko puta zgrade mogu da se vide fazani, a pogled puca do Vidikovca.

***
Upisujem Devetu gimnaziju, još jedna oaza poput one biblioteke. Okružena sam dragim i pametnim devojkama i konačno nalazim svoje mesto u jednoj grupi. Nakon 20 godina, ta grupa je i dalje tu, doduše raštrkana po svetu, ali duboko povezana. U trećoj godini srednje sam se srela sa psihologijom i odmah znala da je to – to.

***
Studiranje je jedan od najlepših perioda mog života. Filozofski Fakultet kao gnezdo alternativnih bića usmerenih na proučavanje čoveka iz raznih uglova. Preskakala sam predavanja, ako profesori nisu bili baš nadahnuti predavači i vreme provodila na Platou sa kolegama sa drugih smerova. Bilo je zanimljivo videti kako filozofi, sociolozi i psiholozi na različite načine razmišljaju o istim stvarima.

***
To je proširilo moju svest i dodalo širinu razumavanju drugih ljudi. Uvek sam osećala da se psiholog ne postaje samo učeći iz knjiga već zapravo iskustvom sa drugim ljudima. Tokom studiranja me je zadesila i prva blokada fakulteta 2011. Iskustvo je bilo veoma transformativno i naučilo me je mnogo o grupnoj dinamici, samoorganizaciji i snazi solidarnosti.

***
Studiranje mi je ostalo u sećanju i po brojnim izlascima. Beograd koji je bio sirov i iskren, ništa nije bilo uglađeno ali je bilo puno energije. Klub Povetarac je bio kultno mesto tog perioda. Za razliku od splavova ovo je bio pravi brod, na kome su se leti dočekivale zore na palubi uz osvežavajući povetarac, a zimi u potpalublju.

***
Kad zatvorim oči i dalje se sećam kružnih prozorčića i reke koja protiče, nikad se ne zaustavljajući, kao i život… Azre koja svira u pozadini dok Marija ekstatično pleše. Ona i dalje pleše, ali sada profesionalno, u NJujorku.

***
2010. godine sam se prijavila da volontram na Exitu. U poslednjem momentu je drugarica sa kojom je trebalo da idem odustala, ja ostajem nepokolebljiva i nailazim na poznanicu iz srednje kojoj se desilo isto. Ja imam šator, ona vreće za spavanje, savršeni miks. Iako smo se jedva poznavale nakon ovog iskustva postajemo dobre prijateljice.

***
Taj Exit je stvarno bio poseban, kao prozor u neki drugi svet. Sećam se toliko šarenolikih ljudi, a pogotovo jedne devojke koja je na leđima imala istetoviranu Botičelijevu sliku Radjanje Venere.

***

Te godine se održavalo i svetsko prvenstvo u fudbalu, Holandija i Španija u finalu. Ceo EXIT kamp je bio pun narandžaste boje koju su nosili fanovi Holandije. Bilo ih je na sve strane, a posebno vesela je bila grupa Holandjana sa kombi kamperom koji