MEDIJI NAVODE: Dragan Štavljanin – novinar znanja i hrabrosti

Bio je deo generacije krize: političke, društvene, novinarske. Kada je primljen u Radio Beograd, na Prvi program, 1986. godine, doneo je pregršt tekstova objavljenih prethodno u NIN-u i drugim uglednim novinama.

Bili su to vrhunski analitički radovi koji su razjasnili njegovu dilemu: ostati u nauci na fakultetu, gde je imao prohodnost prema političkoj teoriji ili se opredeliti za novinarstvo. Sticaj okolnosti je prevagnuo, pa je novinarstvo dobilo vrhunskog analitičara koji je sve vreme bio naučnik-novinar.

Ušavši u novinarstvo na samom početku slabljenja i rastakanja Jugoslavije, ideološkog i revizionističkog posrnuća u zemlji, narastanja autoritarizma i nacionalizma u Srbiji, Štavljanin je, uprkos mladosti, bio među onima koji su shvatili koje opasnosti prete i odakle dolaze. Od prvog trenutka bio je u novinarstvu koje je profesionalno, objektivno, moralno i iznad svega hrabro.

Kratak izlet u politiku na mesto pomoćnika ministra za informisanje u vladi Milana Panića nije ga odvojio od novinarstva. Vratio se profesiji radeći za TV Politiku, TV Novi Sad, Dugu, praški Transitions, a od 1994. kao dopisnik Radija Slobodna Evropa, u koji definitivno prelazi 1999. godine.

Kao retko ko u novinarskom svetu, stalno je radio na sopstvenom usavršavanju i širio svoje znanje. Magistrirao je na Centralnoevropskom univerzitetu u Pragu/Budimpešti, a doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu sa temom: „Demokratija i mediji u eri globalizacije“. Nikada nije novinarstvo posmatrao kao rutinsku profesiju, naprotiv, ovladavši svim veštinama struke, u prvi plan je stavljao kontekst, razumevanje društvenih okolnosti, uzroke i posledice. To ga je učinilo vrhunskim analitičarem društvenih zbivanja, kako na prostoru bivše Jugoslavije tako i Evrope i sveta. Knjige: „Hladni mir – Kavkaz i Kosovo“ i „Balkanizacija interneta i smrt novinara“ o tome svedoče. NJegovi radovi, intervjui, analize nisu živeli jedan dan. Ostaju kao svedočanstva vremena.

Voleo je svoju profesiju i beskrajno voleo svoju porodicu, suprugu Tamaru i sinove Luneta, Ivana i Pavla. Bio je preko svake mere posvećen poslu, porodici, prijateljima. Ta posvećenost, briga, osećaj odgovornosti bili su toliki da su oslabili njegovo telo koje je pokleklo pod teretom bolesti. Otišao je u sećanje u 62. godini, u Pragu u kome je živeo skoro tri decenije. Večno će nedostajati svima koji su ga znali.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.