PREGLED DOGAĐAJA: Rusija izgubila status naftne supersile: „Nekad diktirala pravila, sada igra po pravilima“

Rusija je potpuno izgubila status naftne supersile. Dok je Moskva nekada diktirala pravila, sada igra po pravilima koja su joj nametnuta, objašnjava Tatjana Mitrova, stručnjak za globalni energetski sistem, prenosi ruski Insajder.

Rusija i dalje prodaje naftu, ali sve manje utiče na formiranje njene cene (koja je pala na najniži nivo od pre početka invazije).

Iako se Indija i Kina neće moći da se odreknu ruske nafte – čak ni pod pritiskom Sjedinjenih Država – zapadne sankcije ipak su gurnule Rusiju na „sivi“ tržišni segment, pretvarajući zemlju iz stabilizatora u „remetioca“ energetskih tržišta.

OPEC+: Rusija je izgubila svoju ulogu

Do 2022. Rusija je imala posebno mesto na tržištu nafte. Njena obimna proizvodnja, razvijena infrastruktura, raznovrsna geografija izvoza i bliska koordinacija sa Saudijskom Arabijom omogućavali su Rusiji da bude ne samo dobavljač već i jedan od aktera koji oblikuju globalnu ravnotežu nafte.

Unutar OPEC+, zajedničke odluke Moskve i Rijada o smanjenju ili povećanju proizvodnje određivale su tržišne standarde i oblikovale očekivanja.

Danas ovaj model formalno ostaje, ali u praksi se radikalno promenio. Rusija je i dalje učesnik OPEC+, ali njen uticaj je znatno oslabljen. Razlog nije u smanjenju proizvodnje kao takvom, već u oštrom smanjenju alternativnih izvoznih pravaca.

Za razliku od Saudijske Arabije, Rusija više nema slobodan pristup tržištima sa visokim maržama u demokratskom svetu. Gubitak evropskog izvoznog puta oduzeo je Moskvi ključnu polugu: mogućnost preusmeravanja tokova između regiona sa različitom osetljivošću na cenu.

Saudijska Arabija može prilagođavati proizvodnju oslanjajući se na niske troškove, značajne rezervne kapacitete i širok spektar kupaca.

Rusija, s druge strane, mora da uzima u obzir sankcije, što dovodi do situacije u kojoj su odluke o smanjenju proizvodnje sve više nametnute Moskvi, umesto da se donose uz značajan ruski doprinos.

Takođe, geologija i infrastruktura Rusije nisu pogodni za česta smanjenja i povećanja proizvodnje: zatvaranje bušotina je komplikovano i skupo, a obnavljanje proizvodnje zahteva vreme i ulaganja.

Najvažnije, globalno tržište nafte se značajno promenilo u poslednjim godinama. Povećana proizvodnja izvan OPEC+ stvorila je trajni višak koji umanjuje uticaj svake pojedinačne odluke, piše Mitrova za Insajder.

Nedostatak snabdevanja tokom postkovid oporavka 2022. godine zamenjen je viškom, a cene su pale sa 100 dolara po barelu 2022. na nivo od 60 – 65 dolara.

Godine 2025. Saudijska Arabija je prilagodila svoju strategiju, prelazeći sa pokušaja održavanja visoke cene nafte na pristup fokusiran na očuvanje tržišnog udela.

Dobrovoljna smanjenja proizvodnje koriste se pre svega kao signal dostupnog rezervnog kapaciteta, a ne kao strogi alat za balansiranje.

U tržišno prekomerno snabdevenom okruženju, Rijad je spreman da preživi period nižih cena dok čuva tempo investicija i svoj status ključnog stabilizatora sistema.

Rusija nema pristup takvoj strategiji, što produbljuje asimetriju unutar OPEC+. Kao rezultat, Saudijska Arabija postavlja strateški ton unutar kartela, dok je uloga Rusije svedena na podršku već donetim odlukama.

Trgovina sa Azijom: snabdevanje ostaje, uticaj nestaje

Preusmeravanje izvoza ka Kini, Indiji i Turskoj omogućilo je Rusiji da očuva skoro iste količine snabdevanja, ali kvalitet pristupa tržištu se oštro pogoršao.

Azijski kupci fokusirani su pre svega na visinu popusta koji mogu dobiti prihvatanjem rizika sankcija prilikom uvoza ruske nafte.

Rusija više ne može slobodno da bira svoje izvozne puteve i zavisna je od užeg kruga kupaca koji su veoma osetljivi na cenu. Indija je već pokazala spremnost da značajno smanji kupovinu pod pritiskom sankcija, dok Kina, iako ne odbija rusku naftu, koristi situaciju da pojača pritisak na cenu i poveća svoj profitni razmak.

Trenutno Rusija izvozi 80 odsto svoje nafte u Kinu i Indiju. Indija prima oko 1,7 miliona barela dnevno iz Rusije, od čega oko 300.000 ide rafineriji Nayara (49 odsto u vlasništvu Rosnefta), koja je već pod sankcijama.

Ako SAD izvrše snažan pritisak na preostale kupce koji još uvek vode računa o sankcijama, Indija će morati da nadomesti snabdevanje od 1,4 miliona barela dnevno – a Rusija će, shodno tome, morati da pronađe kupce.

Ako potražnja iz Indije i Kine značajno padne, Rusija će nastaviti da traži kupce u Jugoistočnoj Aziji – Indonezija, Malezija, Vijetnam, Kambodža.

To nisu velike zemlje, ali im je potrebna jeftina nafta i mogu biti spremne da plate regulativnu cenu potrebnu za njeno nabavljanje.

Vremenom, sankcije će dodatno povećavati transakcione troškove ruskim naftnim proizvođačima, koji će morati da nude veće popuste kako bi našli kupce spremne da preuzmu još veći rizik.

Ključna promena za Rusiju

Ključna promena za Rusiju nije u količini već u promeni uloge. Zemlja i dalje prodaje naftu, ali više ne oblikuje uslove trgovine.

Svaka promena tržišnih uslova, logistike ili režima sankcija direktno utiče na količine i visinu popusta. Upravo se to dešava od oktobra 2025, kada su, nakon uvođenja sankcija Rosneftu i Lukoilu, državne kompanije u Kini i Indiji odlučile da je bezbednije suspendovati uvoz ruske nafte.

Kao rezultat, u poslednja tri meseca cena ruske nafte pala je za gotovo 30 odsto – na oko 40 dolara po barelu, najniži nivo od pre početka rata.

Shodno tome, prihodi Rusije od nafte i gasa za decembar 2025. biće gotovo upola manji nego u decembru 2024 – jedini put kada su bili niži bio je avgust 2020, tokom globalnog pada potrošnje izazvanog pandemijom.

Mitrova naglašava da sankcije  Rusiji nikada nisu bile usmerene na izbacivanje ruske nafte sa tržišta. Naglo smanjenje ponude izazvalo bi deficit, što bi dovelo do skoka cena, što niko nije želeo, navodi ona.

Cilj ograničenja bio je drugačiji: povećati logističke troškove Rusije, proširiti popust na njenu naftu i otežati trgovinu bez destabilizacije tržišta iznenadnim zaustavljanjem izvoza. U praksi, cilj je bio očuvati izvozne količine Rusije dok se drastično smanjuje njihova marža.

Prvobitno je ova strategija delimično funkcionisala – visoke cene i ograničena primena sankcija omogućile su Rusiji da održi prihode od izvoza.

Međutim, najnovije američke sankcije su znatno ozbiljnije od prethodnih, jer ciljaju srž ruske naftne industrije. Najveće kompanije – državna Rosneft i privatni Lukoil, koje zajedno proizvode oko 6,8 miliona barela dnevno – čine ukupno 5 odsto globalne proizvodnje nafte.

Ipak, uvođenje sankcija nije dovoljno. Ključni zadatak je njihova primena. U januaru 2025. slične sankcije uvedene su manjoj Surgutneftegazu i Gazprom Neftu.

To je inicijalno smanjilo snabdevanje, ali su se u roku od nekoliko meseci oporavile jer su kompanije preusmerile tokove ka Kini.

Kupci nisu bile glavne državne kompanije Kine, već drugorazredne rafinerije (male, nezavisne rafinerije u Kini koje nisu u vlasništvu velikih državnih kompanija i koje su