PAŽNJA: Šta telesni miris otkriva o vašem zdravlju

To je očigledna glupost.

Tako je analitička hemičarka Perdita Baran reagovala kad joj je kolega ispričao za Škotkinju koja je tvrdila da može da namiriše Parkinsonovu bolest.

„Ona verovatno samo može da nanjuši stare ljude i prepoznaje simptome Parkinsonove bolesti, pa pronalazi neku vezu“, priseća se Baran kako je rezonovala.

Ta žena, 74-godišnja penzionisana medicinska sestra po imenu Džoj Miln, obratila se kolegi Perdite Baran Tajlou Kunatu, neuronaučniku sa Univerziteta u Edinburgu, na događaju na kom je ovaj govorio 2012. godine.

Miln je rekla Kunatu da je prvi put otkrila tu svoju sposobnost nakon što je primetila da je njen muž Les stekao novi mošusasti miris godinama ranije.

Kasnije mu je postavljena dijagnoza Parkinsonove bolesti, progresivne neurodgenerativne bolesti koju karakterišu tremori i drugi ozbiljni simptomi.

Tek kad je Miln prisustvovala grupnom sastanku za obolele od Parkinsonove bolesti u njenom rodnom Pertu, u Škotskoj, povezala je šta se tu dešava: svi pacijenti odavali su isti mošusasti miris.

„I tad smo odlučili da testiramo da li je u pravu“, kaže Baran, koja je u to vreme radila na Univerzitetu u Edinburgu, ali je danas na Univerzitetu u Mančesteru.

Ispostavilo se da im Miln nije traćila dragoceno vreme.

Kunat, Baran i kolege tražili su od Miln da onjuši 12 majica, od kojih su šest pre toga nosili pacijenti koji su bolovali od Parkinsonove bolesti, zajedno sa šest drugih koje su nosili ljudi bez te bolesti.

Ispravno je identifikovala šest pacijenata.

Štaviše, identifikovala je još jednu osobu koja je manje od godinu dana kasnije dobila dijagnozu Parkinsonove bolesti.

„Bilo je to fantastično“, kaže Baran.

„Unapred je postavila dijagnozu stanja, baš kao što je to uradila sa vlastitim mužem.“

Vest o njenoj zapanjujućoj sposobnosti je 2015. godine završila u svetskim vestima.

Milnina priča nije uopšte toliko neverovatno kao što biste u prvi mah pomislili.

Tela ljudi odaju čitav dijapazon različitih mirisa.

Novi miris bi mogao da ukaže na to da se u telu nešto promenilo ili da je pošlo po zlu.

Sada naučnici rade na tehnikama za sistematsko otkrivanje mirišljavih biomarkera koji mogu da ubrzaju dijagnozu neverovatnog niza stanja koja variraju od Parkinsonove bolesti i povreda mozga do kancera.

Ključ za njihovo prepoznavanje mogao bi da se krije pred našim nosevima.

Serenity Strull/BBC/Getty ImagesMirise izazivaju hemikalije koje imaju interakciju sa receptorima mirisa u našem nosu

„Izluđuje me što ljudi umiru a mi guramo igle ljudima u stražnjicu da bismo saznali da li imaju rak prostate, kad ti signali već postoje napolju i mogu da ih prepoznaju psi“, kaže Andreas Meršin, fizičar i suosnivač kompanije RealNose.ai, koja radi na izradi robotskog nosa za postavljanje dijagnoza na osnovu mirisa.

Takva tehnologija je nužna, jer relativno mali broj ljudi ima dovoljno osetljive noseve da prepoznaju ove indikativne biohemikalije koje se javljaju u ranim stadijumima bolesti.

Džoj Miln, ispostavilo se, jedna je od tog malog broja ljudi.

Ona ima naslednu hiperozmiju, osobinu koja znači da je njeno čulo mirisa mnogo osetljivije nego kod prosečnog ljudskog bića – praktično je supernjuškalo.

Postoje neke bolesti koje odaju toliko jak karakterističan miris da većina ljudi može da ih namiriše.

Dah ili koža ljudi sa dijabetesom koji imaju hipoglikemičku epizodu, na primer, može da ima voćni ili miris „trulih jabuka“ zbog gomilanja u krvotoku kiselkastih hemikalija koje mirišu na voće i poznate su kao ketoni.

Oni nastaju kad telo metaboliše masti umesto glukoze.

Ljudi sa cirozom jetre mogu da odaju mošusast ili sumporasti miris u dahu ili iz urina, dok ako vaš dah miriše na amonijak ili ima „riblju“ ili „aromu nalik urinu“, onda bi to mogao biti znak bolesti bubrega.

Neke zarazne bolesti takođe odaju karakteristične mirise.

Izmet koji ima slatkasti miris može biti znak infekcije kolerom iliti bakterijom Clostridioides difficile, koja je uobičajeni uzročnik dijareje, mada je jedna studija pokazala da grupa nesrećnih bolničkih medicinskih sestara nije uspela tačno da postavi dijagnozu pacijenata njuškajući njihov izmet.

Pogledajte video: Šta miris čini dobrim ili lošim

Tuberkuloza, u međuvremenu, može da dovede do toga da dah osobe ima ružan miris, nalik ustajalom pivu, a da im koža miriše na vlažan smeđi karton i rasol.

Otkrivanje drugih bolesti, međutim, zahteva posebnu vrstu nosa.

Psi, na primer, imaju čulo mirisa koje je navodno i do 100.000 puta jače od našeg.

Naučnici su obučili pse da nanjuše rak pluća, dojke, jajnika, bešike, i prostate kod ljudi.

U jednoj studiji o raku prostate, na primer, psi su uspeli da otkriju bolest u uzorcima urina sa 99 odsto stope uspeha.

Psi su takođe obučeni da otkrivaju rane znake Parkinsonove bolesti, dijabetesa, nadolazećih epileptičnih napada, i malarije, sve samo na osnovu mirisa.

Ali nemaju svi psi ono što je potrebno da postanu detektori mirisa, a potrebno je i vreme da se obuče one životinje koje to imaju.

Neki naučnici kažu da mi možemo u laboratoriji da rekonstruišemo neverovatne mirisne sposobnosti pasa i ljudi kao što je Milne, da bismo imali prosto uzimanje brisa koji može da se pošalje na analizu.

Baran, na primer, koristi gasnu hromatografiju-masovnu spektrometriju da bi analizirala sebum (uljanu supstancu koju proizvodi ljudska koža) kod obolelih od Parkinsonsove bolesti.

Gasna hromatografija razdvaja jedinjenja, a masovna spektrometrija im meri težinu, omogućivši vam da odredite preciznu prirodu prisutnih molekula.

Industrija hrane, pića i parfema već rutinski koristi ovaj oblik analize mirisa.

Od oko 25.000 jedinjenja koja najčešće mogu da se nađu na ljudskoj koži, oko 3.000 su drugačije regulisani kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću, kaže Baran.

„Sada smo u situaciji da ih suzimo na oko 30 koji su istinski dosledno drugačiji kod ljudi sa Parkinsonom.“

Mnoga jedinjenja su lipidi, ili masti, masne kiseline veoma dugog lanca, kaže ona.

Na primer, jedna rana studija usredsredila se na tri molekula nalik lipidima povezana sa mirisom koji izaziva bolest – hipurinska kiselina, ikozan i oktadekanal.

Ovo ima smisla, jer prethodne studije sugerišu da je abnormalni lipidni metabolizam obeležje Parkinsonove bolesti.

„Otkrili smo da je sposobnost ćelija da prenose masne kiseline dugog lanca u mithohondrije ometena kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću“, kaže Baran.

„Znamo, stoga, da postoji više ovih lipida koji cirkulišu u telu, a neki od njih se luče kroz kožu, i mi to merimo.“

Tim sada izrađuje jednostavne testove brisa kože koji