POBUNA: Zvižduci Pančiću, bunt u Kapetan Mišinom zdanju

Knez Miloš Obrenović je 1. jula 1838. Ukazom osnovao Licej i produžio gimnazijsko školovanje sa četiri na šest godina. Ministarstvo prosvete je naredilo da se prve godine u novoosnovanom Liceju predaju filozofija, opšta istorija, čista matematika, statistika, nemački jezik i crtanje.

Uporedo sa istorijom visokog školstva u Srbiji, teče i istorija pobuna studenata. Prva je bila, piše Predrag J. Marković, u vreme Svetoandrejske skupštine 1858. godine, kad su se licejci uključili u političku borbu u zemlji zahtevajući zakonska ograničenja za vladara. Tri godine kasnije, 1861. pobunili su se protiv kazni koje je ministar prosvete najavio za studente koji ne idu redovno u crkvu. Iste godine javnim manifestacijama podržavali su ustanak Srba protiv Turaka u Hercegovini, a naredne godine, kad su posle incidenta na Čukur-česmi Turci bombardovali Beograd, licejci su osnovali svoju četu. „Vreme su uglavnom provodili u vojnim vežbama, a mimo njih uz tambure, gusle i patriotske knjige (da li je to jedan od prvih hepeninga?)“, piše Marković.

Dve godine kasnije, 1864, velikoškolci su priredili demonstracije zbog otkaza profesorima Vladimiru Jovanoviću i Stojanu Veljkoviću.
Početkom sedamdesetih godina 19. veka, studenti su bili zaokupljeni reformom društva.

„Bledunjavi mladići s dugom zapuštenom kosom… išli su u grupama i jednako nešto raspravljali“, pisao je Slobodan Jovanović o ovoj generaciji. Ali ta je generacija digla pobunu koja je po trajanju i upornosti učesnika bila najveća do tada.

Aćima Čumića država je poslala u Hajdelberg i Pariz da studira pravo i, kad se vratio s diplomom, postavila ga je za profesora u gimnaziji, a potom i u Velikoj školi. Bio je temperamentan čovek, oštrog jezika, ostrašćeni političar i, u vreme događaja koji opisujemo, opozicionar.

Na čelu vlade tada je bio Radivoje Milojković. I on je bio državni pitomac, pravnik s diplomom iz Hajdelberga, ali političkih uverenja suprotnih Čumićevim.

U martu 1871. godine Čumić se kandiduje za predsednika beogradske opštine – i bude izabran. Čekajući da njegov izbor potvrdi ministar unutrašnjih poslova, on podnese ostavku u Velikoj školi, ali „uslovno“: ostavka će važiti ako „prođe“ za predsednika opštine, a ako ne – ostavka se ne računa. Vlada se odlučila za složeniji manevar protiv Čumića: postavljen je za predsednika opštine, prestala mu je funkcija u Velikoj školi, ali je brzo nađena neka začkoljica, pa je u opštini smenjen.

Na tome bi se, piše Kosta Hristić u svojim „Zapisima starog Beograđanina“ iz 1923. godine, sve i završilo. Čumić je sve spremio za otvaranje advokatske kancelarije, kad je vlada napravila grešku. Za Čumićevog naslednika na mestu profesora krivičnog prava postavila je nekog Zariju Ugričića, sudiju iz unutrašnjosti, i to mimo procedure, odnosno bez saglasnosti ostalih profesora.
Dvojica Čumićevih prijatelja iz profesorskog saveta uložili su formalnu žalbu, a i oni i Čumić, piše Hristić, „potrudili su se da se đaci razdraže protiv nametnutog profesora Ugričića“.

Rektor Velike škole Josif Pančić novog kolegu uveo je u dužnost na svečanoj ceremoniji, ali je Ugričić dočekan zvižducima „razdraženih“ đaka i povicima: „Nećemo ga, nećemo ga!“

Svečanost je prekinuta…

Predsednik vlade Radivoje Milojković shvatio je ovo kao uvredu svog autoriteta i dostojanstva države. Nikakav bojkot predavanja nije dolazio u obzir. Po njegovoj naredbi, rektorat je potpuno obustavio nastavu na Velikoj školi, a studentima treće i četvrte godine naložio je da obnove upis – odnosno da izraze saglasnost sa izborom novog profesora – u roku od tri dana.

Studenti su održali zbor u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja (danas bismo rekli „plenum“) i doneli odluku da se ne upisuju. Milojković je produžio rok za još tri dana…

Šestog dana roka za upis, potpredsednik vlade pozvao je u kabinet dvojicu studenata četvrte godine koji su prethodno dobili stipendije za nastavak studija medicine u Parizu, Svetozara Atanasijevića i Lazu Lazarevića. Jasno im predoči da od njihovog daljeg školovanja neće biti ništa ukoliko ne odustanu od štrajka i ne upišu se, i otpusti ih iz kabineta.

Atanasijević je bio sin izbeglice od Turaka iz Makedonije, puka sirotinja, i na predlog Laze Lazarevića, ostali studenti se slože da se on povinuje naredbi predsednika vlade kako ne bi izgubio stipendiju. A Lazarević, iako i sam lošeg imovinskog stanja, sin samohrane majke, iz solidarnosti s drugovima, izgubi stipendiju. Onda je vlast povukla novi potez…

Visokoškolci su u ono vreme u Kneževini Srbiji zakonom bili oslobođeni služenja vojske. Sad im je odjednom stigao poziv na regrutaciju. Oni su se, naravno, pozvali na zakon, i oficir koji ih je pozvao na pregled i upis u regrutni spisak, prihvatio je njihov argument. Zatražio je samo jednu sitnicu: dokaz da su oni zaista đaci Velike škole. Potvrdu da su upisani.

U tom momentu, piše Kosta Hristić, i Aćim Čumić prestao je da ih nagovara na dalji štrajk, a i sami velikoškolci su zaključili da bi ih dalji otpor previše koštao. Savili su šipke i svi podneli molbe za ponovni upis. Tako je okončana ova studentska pobuna…

Zanimljivo je šta je kasnije bilo sa akterima ovog događaja.

Svetozar Atanasijević se vratio s diplomom i postao jedan od najboljih srpskih lekara. Umro je 1906. kao upravnik Opšte državne bolnice.
Laza Lazarević je, najviše na zalaganje profesora Velike škole Stojana Novakovića, docnijeg predsednika vlade i predsednika Akademije nauka, ponovo dobio stipendiju i završio medicinu u Berlinu. Docnije je postao lični lekar kralja Milana, a za porodičnog lekara uzeo ga je i Radivoje Milojković. Lazarević je poznat i kao pisac, njegove pripovetke „Prvi put s ocem na jutrenje“ i „Sve će to narod pozlatiti“ deo su školske lektire.

Radivoje Milojković je tokom svoje karijere bio i ministar unutrašnjih poslova, predsednik Apelacionog suda, ali i jedan od tri namesnika maloletnom kralju Milanu, koji je stupio na presto posle ubistva kneza Mihaila.

Aćim Čumić je posle profesure u Velikoj školi i advokatske prakse postao ministar policije, pa onda i predsednik vlade. Kad se tri godine kasnije opet našao u opoziciji, 1878. godine je uhapšen zbog navodnog učešća u Topolskoj buni i osuđen na smrt, ali mu je kazna zamenjena sa deset godina robije. Posle još jedne promene vlasti na izborima, 1880. godine.

Momčilo Petrović