NEŠTO SE MENJA: Ko se u Venecueli uzda u Trampa da će doneti oporavak naftne industrije

BBCKarlos Rodrigez (desno) kaže da bi pozdravio američke investicije i otvaranje novih radnih mesta za njegovu decu

Miraflores veoma liči na tipično američko predgrađe, zbog redova zasebnih porodičnih kuća sa travnjacima i verandama.

Ovo mirno naselje, smešteno u srcu naftne industrije u Venecueli, na istočnoj obali jezera Marakaiba, nekada je doprinelo da Venecuela postane jedna od najbogatijih zemalja Latinske Amerike.

Bilo je simbol nacionalnog prosperiteta.

Područje je bilo jedno od najproduktivnijih naftnih basena na svetu i, zajedno sa gradom Marakaibom na suprotnoj obali jezera, smatra se ključnim za plan Donalda Trampa, predsednika Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da podstakne američke kompanije da ulože 100 milijardi dolara u obnovu energetske industrije u Venecueli.

Zemlja ima najveće potvrđene rezerve nafte na svetu procenjene na oko 303 milijarde barela.

Za sada, međutim, oblast oko jezera Marakaiba predstavlja surov podsetnik na to koliko je bogatstvo zemlje propadalo decenijama.

Naftnih pumpi i platformi ima svuda, na uglovima ulica i po okolnim poljima, a neke vire iz samog jezera.

Neke su sveže ofarbane u boje nacionalne zastave – žutu, tamno plavu i crvenu – i još uvek su u funkciji, ali se mnoge druge godinama ne koriste, zarđale su i raspadaju se.

U dvadesetak „naftnih kampova“ američkog tipa oko jezera, razmere propadanja su užasne.

Ova naselja su prvobitno izgradile strane kompanije za smeštaj radne snage, posle početka komercijalne eksploatacije venecuelanske nafte 1920-ih.

Naftni giganti, kao što su Standard Oil iz Nju Džerzija (koja je kasnije postala Exxon), Ševron (Chevron) i Šel (Shell) uložili su značajna sredstva u Marakaibo, drugi najveći grad u Venecueli.

Zahvaljujući novcu od nafte, nekadašnja ribarska sela su postala bogate zajednice sa bolnicama, školama i društvenim klubovima.

U Mirafloresu, gde su živeli najviši rukovodioci u naftnoj industriji, danas su mnoge kuće napuštene i opljačkane.

Gladismila Gil se sa pokojnim suprugom, koji je radio u naftnoj industriji i kome je kuća dodeljena, preselila u skromnije obližnje naselje 1968. godine.

„Kada smo se uselili u ovu kuću, bila je u dobrom stanju“, priseća se dok sedi na pohabanoj stolici i gleda u ružičastu boju koja je ljušti sa zidova.

„Kada smo bili bolesni, išli smo u bolnicu i tamo su nas lečili.

„Smeće se odnosilo svaki drugi dan i nije bilo nestanaka struje“, dodaje ona, govoreći o ekonomskom padu koji Venecuela doživljava u poslednjih 13 godina.

Danas se otpad odvozi samo povremeno, a uprkos ogromnim rezervama nafte, region je poslednjih deset godina u teškoj energetskoj krizi i restrikcije struje su skoro svakodnevne.

BBCGladismila Gil kaže da postoji veliki kontrast između onoga što je njen kraj bio pre 60 godina, kad se doselila, i danas

Ovo područje deluje kao umanjeni prikaz situacije u celoj zemlji: sistem lake železnice je nedovršen zbog optužbi za korupciju, centralna bolnica, koju pacijenti opisuju kao „pakao“, zapuštena je, a nejednakost je sve veća.

Bruto domaći proizvod (BDP) Venecuele pao je za više od 70 odsto od 2013. kada je Nikolas Maduro postao predsednik.

„Na ovim ulicama više ne viđamo decu, nema mladih.

„Nekada sam ovde živeo sa devetoro rođaka i svi su otišli“, kaže sedeći na tremu kuće 64-godišnji Hose Gregorio Martinez, sin bivšeg radnika u naftnoj industriji.

Boreći se sa suzama, penzionisani učitelj objašnjava da uspeva da preživi samo zahvaljujući novcu koji mu rodbina šalje iz inostranstva.

Njegova mesečna državna penzija od 2,80 dolara (2,3 evra) ne pokriva ni najosnovnije potrebe.

Gil i Martinez se sa setom prisećaju, kako kažu, zlatnih dana i nisu jedini koji se nadaju da će nova ulaganja američkih kompanija promeniti njihove živote.

Venecuela je 1970-ih proizvodila 3,5 miliona barela nafte dnevno, što je činilo više od sedam odsto ukupne proizvodnje u svetu.

Tada je proizvodnjom upravljala mreža stranih kompanija, od kojih su mnoge bile američke, koje su poslovale na osnovu državnih koncesija sve do 1976. kada je industrija nacionalizovana i predata u ruke državnom gigantu PDVSA.

Naftni sektor je i dalje činio okosnicu privrede zemlje, naročito zahvaljujući visokim cenama nafte tokom 1970-ih.

Kada su cene nafte pale 1980-ih, Venecuela je zapala u ekonomsku krizu, a narod se suočio sa bolnim posledicama.

Izbili su protesti zbog mera štednje koje je vlada uvela u pokušaju da stabilizuje javne finansije.

Reforme su sprovedene 1990-ih da bi se omogućio povratak stranih ulaganja, i 1999. godine zemlja je ponovo proizvodila oko 3,2 miliona barela nafte dnevno.

Približno polovina te proizvodnje se ostvarivala u državi Zuliji, u oblasti oko jezera Marakaiba.

A zatim je usledio uspon čavizma, antiameričke, nacionalističke ideologije koju je ustanovio prethodnik Nikolasa Madura, Ugo Čavez.

Na čelo države je došao 1999, u vreme kada su cene nafte ponovo rasle, što je njegovoj vladi omogućilo da izdvaja ogromna sredstva za socijalne programe za pomoć siromašnima.

Međutim, do kraja 2025. proizvodnja nafte je pala na oko 860.000 barela dnevno, što je manje od jedan odsto proizvodnje sirove nafte u svetu.

Mnogi smatraju da je 2002. godina bila prelomni trenutak za industriju, kada je posle štrajka radnika u naftnoj industriji protiv Čavezove vlade sprovedena sveobuhvatna reorganizacija giganta PDVSA.

Veruje se da je tada otpušteno do 22.000 ljudi.

„Ne možete da izgubite 22.000 radnika na tehničkim poslovima u kompaniji i da očekujete da se ništa neće dogoditi“, kaže Horhe (nije njegovo pravo ime), koji je tada dobio otkaz.

On tvrdi da je cilj reogranizacije bio da se rad kompanije uskladi sa političkim prioritetima i da su se mnogi iskusni rukovodioci tome suprotstavili i na kraju