NEŠTO SE MENJA: Stižu promene u obrazovnom sistemu od naredne školske godine: Šta se krije iza Vučićevih izjava i šta stručnjaci zameraju?

– Sve promene koje se dešavaju u obrazovanju moraju da budu međusobno visoko sinhronizovane i dobro planirane, a ne da se neke pojedinačne ad hok aktivnosti „ispaljuju“ i da se spram njih mobilišemo tako što nekome usput nešto padne na pamet kao sjajna promotivna ideja, poput toga da časovi traju 30 minuta. Ne bismo ni trebali da razgovaramo o tim takvim ad hok idejama dok one ne budu pripremljene – kaže za Danas Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, povodom sve češćih izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića o neophodnoj refomi domaćeg obrazovnog sistema.

U svetlu iščekivanja da li će Vučićeve ideje ostati na nivou usputnih komentara ili će se nešto menjati, ispod radara šire, ali i dobrog dela prosvetne javnosti promakla je informacija da će se od naredne školske godine u prvom razredu gimnazije raditi po novim programima, a da se promene za prvi i peti razred osnovne škole planiraju od školske 2027/28. godine.

Istovremeno, novi nacionalni udžbenici za prvi i peti razred osnovne i prvi razred srednje škole najavljeni su od školske 2027/28. godine.

Da li je nelogično što sve nije usklađeno?

– Naravno da jeste. Reforme u obrazovanju, bilo kakva promena, čak jedna jedina mera traži pripremu, traži vreme da bi se implementirala kroz sistem, a onda i da bi se njeni efekti osetili. Jer obrazovni sistem je glomazan, on je višeslojan i traži dobro promišljanje i pripremu koja podrazumeva da se utvrde potencijalni rizici, dobre strane u implementaciji, da se utvrde moguće posledice i efekti tog programa, pa se onda ide u javnu raspravu, a potom utvrdi način kako ta mera može da bude održiva i u procesu implementacije i pripremi i u samoj implementaciji, pa se onda radi. U obrazovanju se ništa ne radi preko noći jer je to veliki sistem i efekti ne mogu da se osete od danas do sutra. Zbog toga je uvek pametnije raditi sveobuhvatne reforme jer su svi aspekti su međusobno povezani.

Kada pitate nadležni zavod šta i zbog čega radi, odgovaraju da se drže Strategije razvoja obrazovanja i akcionih planova. U tom kontekstu je rađena revizija standarda postignuća i školskih programa. Ali onda čujete predsednika Srbije koji traži da budemo iznad OECD proseka i da imamo finsko obrazovanje na šta ministar prosvete odgovori da će biti izvršeno. A imate i premijera koji kaže da treba promeniti strukturu srednjeg obrazovanja i uraditi programe da bolje pripreme decu za studije. Verujemo da nikome ko radi u prosveti nije jasno šta je ovim hteo da kaže.

– Sve to su ad hok izjave koje treba da pokažu da je neko ili jako pametan ili hoće da obezbedi partijski ili lični prostor da kaže: evo ja to znam, ja ću to da radim. A obrazovanje je jako zgodan teren jer su, kao i u roditeljstvu, svi prošli kroz to iskustvo školovanja i misle da su stručnjaci. I upravo je to opasnost. Ako već imamo stručnjake, ako imamo kuće koje se bave time, analitičare u tim kućama koji su zaposleni da se bave obrazovanjem, zašto su nam potrebne laičke teorije? Nažalost, mi u našem sistemu moramo da se bavimo laičkim idejama i teorijama zbog toga što smo videli da one vrlo brzo postaju prioriteti koji regulišu mere u obrazovanju i obrazovne politike. Setimo se samo dramatičnog slučaja od pre dve i po godine kada je školska godina naprasno skraćena dopisom Ministarstva prosvete. Dakle, time ne bi ni trebalo da se bavimo, jer to nisu politike već slučajno ispaljeni meci. Ali, nažalost, mi moramo njima da se bavimo zato što smo svedoci da takvi slučajno ispaljeni meci zaista postaju politike i mere.

U iščekivanju novih programa nastave i učenja koji se uveliko rade, sada se poteže priča o skraćenju dužine trajanja školskog časa, što bi trebalo da bude usklađeno.

– Ne samo da nije usklađeno već vi ne znate šta želite da postignete tom promenom. Ako je razlog distrakcija pažnje razumem taj problem, ali nije trajanje časa mera kojom se uzvraća na distrakciju pažnje. Nego se uzvraća atraktorima, šta je ono što privlači pažnju, šta je atrakcija za pažnju. Jer pažnja je budna dok god ste vi budni. Ona nije definisana na pet minuta, 35 minuta ili 45 minuta već sadržajima koji je privlače. Ta ista deca koja ne mogu da da budu pažljiva 45 minuta na času mogu da budu pažljiva tri sata dok igraju igrice bez prestanka ili sat i po vremena dok gledaju film. Ne radi se o tome da su kapaciteti pažnje vremenski uslovljeni nego je uslov ono što privlači pažnju. Imamo iskustava iz drugih obrazovnih sistema u kojima časovi traju 30 minuta, negde traju sat vremena. Čas može da traje isto kao i veličina odeljenja. Finci sve više koriste takozvane škole bez zidova gde imate školsku zgradu sa pokretnim „zidovima“ odnosno panelima koji mogu da se dele ili da se spajaju u zavisnosti od toga šta radite i sa koliko dece. Može da se odvoji prostor za jedno dete, a može i cela škola da bude u jednom prostoru. Isto tako je sa vremenom. Bilo bi lepo da, u zavisnosti od aktivnosti, čas može da traje 30 ili 120 minuta i mislim da je to jedan od alata kojima obezbeđujete da će se neke aktivnosti dogoditi. Ali ono što je srce nastavnog procesa to su aktivnosti, a ne alati.

Kada predsednik Vučić kaže da nije suština u investicijama u školsku infrastrukturu već kvalitet nastave, da treba da se menjaju planovi i programi i da se đaci zainteresuju za učenje, verujemo da ne biste imali šta da zameriti na ovim zaključcima.

– Finansiranje obrazovanja je instrument kojim vi obezbeđujete održivost, odnosno realističnost vaših planova. S druge strane, i finansiranje se takođe planira i vi time pokazujete koliko želite da pomognete obrazovanju.