NEŠTO SE MENJA: U slavu ljubavi: O fenomenu filma ‘Svadba’ iz ugla srpsko-hrvatskih parova

„Čija je, je l’ naša?“, pomalo zabrinuti otac, okružen suprugom i majkom, preko video poziva pita sina koji im je upravo saopštio da mu je devojka trudna.

I to u dalekom Londonu.

„Naša je… Relativno“, odgovara mladić.

Krši ruke, briše znoj i na kraju nekako iscedi „ona je Hrvatica“, na šta se njegov otac, ministar u Vladi Srbije, u ulozi Dragana Bjelogrlića, hvata za glavu.

Ništa bolje nisu reagovali ni u Zagrebu.

„Srbin?“, usklikne njena baka i padne u nesvest.

Tako počinje Svadba, film po scenariju Igora Šeregija, koji ga je i režirao, a koji poslednjih nedelja puni i bioskope i kina.

Prvo je počeo da se prikazuje u Hrvatskoj, gde ga je do sada gledalo više od 400.000 ljudi, saopšteno je iz produkcije, što ga čini najgledanijim hrvatskim filmom svih vremena.

U Srbiji je stigao do oko 130.000 gledalaca, prema zvaničnim podacima.

Polako stiže i u ostale zemlje bivše Jugoslavije, uz nekoliko premijera namenjenih dijaspori.

Šeregi već najavljuje snimanje nastavka.

A mi smo za to vreme o filmu, ali i njihovim životima i ljubavima – u svetu čestih političkih i raznih drugih napetosti i sukoba – pričali sa pravim srpsko-hrvatskim parovima.

Žive li oni neke filmske živote?

Senka i Gordan

Viktorija filmKadar iz filma ‘Svadba’

„Jedva smo čekali film“, prva je stvar koju mi kaže 37-godišnja Senka Turković.

„Tema nam je baš poznata“, dodaje uz osmeh.

Rođena je u Zaječaru, zatim je od studija, duže od decenije, živela u Beogradu, da bi se potom sa suprugom Gordanom, koji je iz Splita, preselila u Zagreb.

Nedavno su dobili i sina.

„Smejali smo se, film se na duhovit način igra stereotipima i govori o ljudima koji su naizgled različiti, a u stvari veoma slični, tako da smo bili zadovoljni“, kaže Turković.

„Setila sam se našeg venčanja, koje je takođe bilo na moru, kao i osećaja iščekivanja i radosti koji su bili prisutni zbog svega novog što je pred nama.“

Da li su se možda u nekim scenama i pronašli, koliko god one možda bile iskarikirane?

„Postoje sličnosti“, odgovara Turković.

„Venčanje smo imali u Splitu i organizaciono je bilo vrlo zahtevno – moji su dolazili iz Zaječara, Beograda, sa svih strana, neki su bili smešteni kod njegovih rođaka…

„Bilo je to druženje od nekih nedelju dana“.

Oboje su, nastavlja, znali da će sve biti u redu, ali je bilo i komičnih situacija, da se dve strane porodice ne razumeju baš najbolje.

„Nije bilo takmičenja očeva kao u Svadbi“, navodi.

„Moji su upoznali Gordana dok smo bili prijatelji, godinama pre nego što smo počeli vezu, i podržali su me svi, sestra posebno.

„A i Gordanovi su bili srećni, oni su divni i otvoreni ljudi.“

Privatna arhivaSenka i Gordan

Jedno od logističkih problema u filmu, a u kojem su se ogledale brojne druge napetosti, bilo je pitanje muzike.

To jest, čija će muzika da svira.

„Muzika je i kod nas bila pitanje“, priseća se Turković.

„Svirao je hrvatski bend i to pop i rok – i hrvatski i srpski – ali je bilo naznačeno koje pesme ne smeju, pa su i Gordana i mene drugovi i drugarice zezali da će da ih naruče, što je bilo prilično smešno.“

Njih dvoje su se slučajno upoznali u Beogradu.

Svideo joj se na prvi pogled, što joj se do tog trenutka nikada nije desilo, ističe.

„Mediteranski je tip, otvoren, drugačiji, bilo mi je to simpatično… Čak mi je mama rekla ‘on ti je samo egzotičan’“.

Nekoliko nedelja su se družili kao prijatelji, potom ostali u kontaktu i viđali se kada je on dolazio u Srbiju, a ona u Hrvatsku.

Posle pet godina su započeli vezu, prvo na daljinu dve godine, ali je potom usledilo pitanje gde će da žive – u Beogradu ili Zagrebu.

Odlučili su se za hrvatsku prestonicu, zbog njegovog posla.

Da li joj je to bilo teško, pitam je.

„Jeste, veoma“, odgovara kratko.

„Preselila sam se u vreme pandemije korona virusa, nismo mogli da putujemo, svi prijatelji su mi ostali u Beogradu i Zaječaru, a u Zagrebu nisam imala nikoga osim njega.“

Ipak, ističe, svi su prema njoj bili veoma dobri i otvoreni i nije imala nijedan problem, iako su je neki upozoravali „kako ćeš u Hrvatsku“.

„Jezik je gotovo isti, ljudi su veoma slični, isto je to sve, svima nam je dosta politike razdvajanja, sukoba i negativnih poruka o susedima.

„Tako da sam ovde već sedam godina… Sad nas je i troje“, zaključuje uz osmeh.

Ivan i Dalibor

Veza Ivana Zidarevića iz Beograda i njegovog partnera Dalibora, koji je iz Zagreba, može se reći i da je istorijska.

Sklopili su 2014. prvo životno partnerstvo u Hrvatskoj.

„A pritom jedan Srbin i jedan Hrvat“, kaže Zidarević za BBC na srpskom.

„Moji prijatelji svi kažu da je on moj muž, ali pravno gledano to nije brak, već je on moj životni partner“.

Zakon o životnom partnerstvu u Hrvatskoj donet je upravo 2014. – Srbija ga i dalje nema – a prethodio mu je referendum o ustavnoj definiciji braka.

On je tada definisan kao zajednica muškarca i žene.

Možda Ivan i Dalibor pravno gledano nisu u braku, ali je proslave bilo – zvala se ona svadba, venčanje ili žurka.

„Kada smo rezervisali restoran nismo rekli koji je povod u pitanju.

„I na kraju dolazimo tamo, žurka je bila za oko 40 ljudi, stigli mi, pa neki hetero parovi, pa gej parovi i vlasnik i konobari primetili da tu nešto odudara.

„Prišli mi vlasniku, rekli mu da će tu biti naše partnerstvo, on kaže ‘vi ste taj gej brak’“, priseća se Zidarević.

Sve je prošlo kako treba, ističe.

„Oko pet ujutru je vlasnik prišao Daliboru, dao mu flašu fina i rekao ‘ako se opet budeš ženio dobićeš džabe’“.

To je bila subota, a već u ponedeljak je išao da preda dokumenta za boravak i dobije osobnu iskaznicu, iliti ličnu kartu za privremeni boravak.

„Predajem dokument na šalteru, piše izvod iz knjige životnih partnerstava, broj 0001 i mislim se sve vreme ‘jao šta će sad da mi kažu’“, navodi Zidarević.

„Žena mi pokazuje rukom da se spustim,