OVO JE RAZLOG: “Otac Majka Sestra Brat”: Porodična drama Džima Džarmuša u kojoj nema ničega i ima svega

“Otac majka sestra brat” (sve napisano bez zareza) je novi film Džima Džarmuša koji nakon premijere na Beograd film festivalu ulazi u beogradske bioskope.

Kako piše City Magazine, domaća publika je oduvek imala sjajnu konekciju sa čuvenim američkim rediteljem Džimom Džarmušom. Naravno, to važi ako ga volite i ako sve te njegove slike i scene u kojima se naizgled ništa ne dešava posebno cenite. Oni koji se nikada nisu primili na to, njima apsolutno ništa nije jasno i ne razumeju zašto bi iko uopšte prilazio ovim filmovima.

Džarmušov novi film “Otac Majka Sestra Brat”, pa i ovaj tekst, nije za ove druge. Američki reditelj je ovladao svojom estetikom pripovedanja tako da već nakon prvih nekoliko kadrova i zvukova muzike znate gde ste i u kom ste svetu. Sporim tempom, tišinom, sa sudarima margine i visoke kulture, neizrečenim rečenicama i detaljima koji više govore ćutanjem nego dijalogom. Tako je bilo osamdesetih, devedesetih, tako je i danas, kada ima 73 godine.

[embedded content]

Kada kažemo da je nešto klasičan Džarmuš, sve iz prethodnog pasusa bi svakako bilo to što opisuje termin „džarmušovski“, ali i kad je priča rascepana na nekoliko različitih, da ne kažemo na omnibuse. Džarmušovski bi značilo i da, ma koliko on kratkih priča voleo da spoji u jednom filmu, gotovo nikad te priče nisu istog kvaliteta, ma koliko se trudio. Tako bismo uvek više voleli treću priču u Mystery Train od prve, italijanskog taksistu od pariskog u Night on Earth, ili Billa Marej i Wu-Tang Clan od White Stripesa u Coffee and Cigarettes. Tako je i ovde, uz sve svoje kvalitete, “Otac Majka Sestra Brat” (sve bez zareza) sastavljen je od tri priče nejednakog kvaliteta, sa nekolicinom detalja koji ih sve povezuju.

U prvoj priči pratimo brata i sestru (Adam Drajver i Majim Bjalik) koji posećuju starog oca (Tom Vejts) koji živi daleko od njih. Retko su u kontaktu, a iz priče saznajemo da otac živi na ivici egzistencije i da mu sin s vremena na vreme pomaže novčano. Naravno, kako se priča bude odmotavala, shvatićemo da nije baš sve onako kako se isprva činilo.

U drugoj priči, dve sestre (Kejt Blanšet i Viki Krisp) potpuno su različite: jedna je štreberka i živi po pravilima, druga je razuzdanija i bez ograničenja u ponašanju. Jednom godišnje se sreću kod svoje majke (Šarlot Rempling), spisateljice, na čaju i kolačima. Mahom bez mnogo razgovora, shvatamo koliko su sve tri međusobno udaljene.

Na kraju, u Parizu su brat i sestra blizanci (Indija Mur i Luka Sabat) koji posećuju kuću svog detinjstva prvi put nakon što su im roditelji poginuli u avionskoj nesreći. Gledajući fotografije i prisećajući se svojih netipičnih oca i majke, pokušavaju da slože mozaik njihovog života.

Treća priča je svakako najslabija, jer deluje da je Džarmušu, pre svega, bilo teže da kao sedamdesetogodišnjak uroni u svet dvadesetogodišnjaka, pa je prebacivanjem tog sveta na svoj filmski jezik dosta toga ostalo izgubljeno u prevodu. Prva priča, s druge strane, kida. I pored toga što Drajver, Bjalik i Vejts fizički izgledaju kao porodica, verujete im i njihovoj minimalističkoj glumi da su to nekada bliski ljudi koji se, posle dugo vremena, nalaze u istoj sobi pokušavajući da obnove propušteno. Nezaostaje mnogo ni priča sa sestrama i majkom, koja je, doduše, mogla da ode u drugom pravcu da poslednjim kadrom Džarmuš ne poentira.

Poentira, kako to inače radi u svakoj od priča – ili makar pokušava – da pokaže da veza između članova porodice uvek postoji, čak i kada su potpuno pali s Marsa i gledaju jedno na drugo kao da nikada nisu delili krov nad glavom. Dovoljan je jedan mali detalj: pogled, rečenica, hvatanje ruku, nazdravljanje čajem ili gledanje fotografija da se sve vrati na početak i da se porodična veza obnovi, ili makar da se zna da će to „nešto“ uvek postojati. Ta slatko-kisela, melanholična veza postoji i postojaće. i taj ukus će ostati ako se dovoljno primite na ovaj film i poverujete ovim likovima i Džarmušu. Ako ne poverujete, neće vam biti jasno zašto bi ovim likovima uopšte trebalo dati šansu.

Film je osvojio Zlatnog lava u Veneciji i to je možda prejaka nagrada za ovo ostvarenje. Sigurno je bilo boljih, a sigurno i gorih. Sigurno ste gledali i bolje i lošije Džarmušove filmove, ali “Otac Majka Sestra Brat” će ipak ostati kao ostvarenje koje će biti zadovoljavajuće za sve one koji znaju šta gledaju i zašto su ušli u bioskopsku salu. Za slučajne turiste ovde neće biti mesta.

BONUS VIDEO:

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.