VAŽNO: Kuda ide Evropska unija?

Zbog svoje nadnacionalne prirode, malo je verovatno da će EU ikada biti istinski voljena.

Većina ljudi ima nacionalni, a ne nadnacionalni okvir razmišljanja, a malo ko ima emotivnu vezu s Briselom. U takvim okolnostima, većina nacionalnih lidera, koji su proevropski orijentisani, treba da odole iskušenju da krive Brisel za nepopularne ili pogrešno shvaćene EU inicijative, koje zapravo nastaju kroz proces odlučivanja u kojem nacionalne vlasti imaju značajnu ulogu. Prednosti evropske integracije su sveprisutne, ali često neopipljive.

Integracija i dezintegracija predstavljaju ključne teme u evropskoj istoriji. U različitim periodima, različiti delovi kontinenta, a ponekad i sâm kontinent, prolazili su kroz faze intenzivne integracije i dezintegracije. Noviji primeri uključuju integraciju Jugoslavije u periodu nakon Drugog svetskog rata i njenu dezintegraciju nakon Hladnog rata ili ujedinjenje Nemačke krajem 19. veka i njenu podelu neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Od pedesetih godina 20. veka, evropska integracija dobija specifično značenje: visoko institucionalizovana, ugovorima zasnovana ekonomska i politička integracija među sve većim brojem država sličnih vrednosti. Proces je započelo šest država, osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik 1952. godine. Početak Hladnog rata ograničio je ovaj novi oblik integracije na Zapadnu Evropu.
Istih šest država formiralo je 1958. Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), poznatu kao Evropska zajednica (EZ), koja je imala znatno širi politički mandat od Zajednice za ugalj i čelik i postala je sinonim za proces evropske integracije.

Evropska zajednica predstavljala je novi politički entitet, zasnovan na deljenju nacionalnog suvereniteta u određenim oblastima politika, unutar sistema nadnacionalnog upravljanja u kojem su nacionalne vlade, Evropska komisija i (sve više s vremenom) Evropski parlament zajednički donosili zakonodavstvo i oblikovali javne politike.

Stepen i intenzitet interakcije između vlada, građana i privrede unutar EZ varirali su tokom narednih godina. Proces evropske integracije nikada nije bio lak niti linearan. Evropska zajednica se suočavala s brojnim ustavnim, ekonomskim i političkim izazovima, ali je bilo i značajnih uspeha, kao što su završetak carinske unije krajem šezdesetih godina, sprovođenje važnih politika tokom sedamdesetih i osamdesetih, kao i proširenje članstva 1973. godine (Danska, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo), 1981. (Grčka) i 1986. (Portugal i Španija).

Početkom osamdesetih, proces evropske integracije suočio se s novim izazovom: intenziviranjem ekonomske globalizacije. Nagli pad konkurentnosti naveo je EZ da se vrati osnovnim principima i produbi ekonomsku integraciju kroz završetak jedinstvenog tržišta – prostora u kojem roba, kapital i usluge slobodno cirkulišu. Cilj završetka jedinstvenog tržišta, kao i institucionalni mehanizmi za njegovo ostvarenje, definisani su Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986. godine.

Slobodno kretanje ljudi predstavljalo je veći politički izazov i započelo je među manjom grupom država članica kroz Šengenski sporazum, izvan formalnog okvira EZ.

Uspeh jedinstvenog tržišta i snažna podrška javnosti podstakli su zahteve za daljom integracijom, naročito u oblasti monetarne politike. Pozivi za Ekonomsku i monetarnu uniju (EMU), uključujući mogućnost jedinstvene valute, postajali su sve glasniji krajem osamdesetih. Međutim, neočekivani šok zbog ujedinjenja Nemačke pružio je politički podsticaj da se EMU i cilj jedinstvene valute (kasnije nazvane evro) ugrade u Ugovor o Evropskoj uniji (Mastriški ugovor).

Odbacivanje ugovora od strane Danske na referendumu u junu 1992. simbolizovalo je iznenadni uspon glasnog i vidljivog pokreta protiv evropske integracije, dok je uspeh jedinstvenog tržišta učinio mnoge Evropljane svesnim uticaja evropske integracije na njihov svakodnevni život. Dok je jedinstveno tržište uživalo široku podršku, monetarna unija nije. Takođe, mnogim građanima nisu se dopadali institucionalni aranžmani i politički aparat EU – u meri u kojoj su razumeli način njenog funkcionisanja.

Uspesi i skepsa

Paradoks ubrzanja evropske integracije u postmastriškom periodu jeste to što se odvijao paralelno s rastom evroskepticizma – protivljenja postojanju EU ili određenim aspektima evropske integracije. Štaviše, porast populizma nakon globalne finansijske krize 2007−2009. godine, kao međunarodnog fenomena, u EU se manifestovao kao posebno izražen oblik evroskepticizma.
Uvođenje evra 1999. godine, prvo kao virtuelne valute, kao i proširenje EU u periodu 2004−2007. s dvanaest novih država članica, od kojih deset iz Centralne i Istočne Evrope, predstavljali su izuzetna dostignuća.

Ipak, svako od dostignuća donelo je nove izazove.

Put ka uvođenju evra bio je težak, jer su nacionalne vlade nastojale da smanje svoje deficite i dugove. U vreme visoke nezaposlenosti i slabe podrške javnosti monetarnoj uniji, nacionalni i evropski lideri pokazali su izuzetnu odlučnost da projekat dovedu do kraja.

Nedostaci u dizajnu Mastriškog ugovora u vezi sa EMU, posebno u pogledu koordinacije nacionalnih fiskalnih politika, postavili su temelje za krizu evra, koja je izbila 2010. godine nakon globalne finansijske krize.

Dotad je EU prošla kroz još jedan složen krug reforme ugovora, koji je rezultirao pregovorima i kasnijim odbacivanjem Ustavnog ugovora na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine, kao i njegovim spašavanjem kroz Lisabonski ugovor, prihvatljiviji javnosti. Sudbina Ustavnog ugovora ukazala je na rastuće nezadovoljstvo građana EU i dodatno ojačala evroskeptike.

Niz kriza i odgovora

Kriza evra (2010−2012, s ponovnim izbijanjem 2015) ozbiljno je narušila ugled EU i zapretila procesu integracije. Slično se dogodilo i tokom migrantske krize 2015−2016, kada su stotine hiljada tražilaca azila i izbeglica ušle u Evropsku uniju, uglavnom preko istočnog Mediterana i Zapadnog Balkana. Kao što je kriza evra razotkrila slabosti Ekonomske i monetarne unije (EMU), tako je i migrantska kriza ukazala na slabosti Šengenskog režima slobodnog kretanja među državama učesnicama. Spoljne granice šengenskog prostora bile su nesigurne i porozne. Kada bi jednom ušli, izbeglice i tražioci azila mogli su se slobodno kretati i odlaziti gde god žele.

Bregzit je bio dramatičan primer rasta evroskepticizma. Ujedinjeno Kraljevstvo pristupilo je Evropskoj zajednici kasno i nevoljno. Njegovo iskustvo u EZ, a kasnije i u EU, bilo je mešovito. Uzastopne vlade odlučivale su da ostanu izvan najprepoznatljivijih politika EU – Šengenskog prostora i Ekonomske i monetarne unije (EMU). Populistički akteri u UK rado su prihvatili evroskepticizam i izvršili pritisak na premijera da raspiše referendum o ostanku zemlje u EU.

Na iznenađenje većine, rezultat referenduma u junu 2016. bio je tesna većina u korist izlaska. Međutim, umesto da podeli ostale države članice (EU27), Bregzit ih je dodatno zbližio. Proces pregovora o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva bio je dugotrajan i složen. Pokazao se politički pogubnim za UK, ali ne i za EU27. Do kraja procesa, kada je UK konačno napustila EU u januaru 2020. godine, nijedna druga država članica nije ozbiljno razmatrala izlazak iz Unije. Naprotiv, druge zemlje su stajale u redu za pristupanje, naročito države Zapadnog