PAŽNJA: Univerzitet za režimsku propagandu: Pismo profesora studentima u blokadi

Samo 48 sati nakon što je Nepomenik trijumfalno proglasio pobedu 10:0, režim je ponovo poslao poruku da tamo gde prevara ne može da sakrije istinu, nastupa gola sila. Upad policije u Rektorat Univerziteta u Beogradu je završni čin drame o zarobljenoj državi.

Dragi studenti,

Nažalost, obistinilo se „proročanstvo“ iz prošlog pisma – režim je pokrao lokalne izbore u svih deset mesta. Svi oblici izborne krađe o kojima sam pisao su primenjeni, ali to nije bilo dovoljno. SNS batinaši su na više mesta tukli studente, novinare, profesore, građane koji su nadzirali izbore i sprečavali izbornu krađu. Kada su u SNS-ovim ilegalnim kol-centrima videli da gube, poslali su policiju i huligane na više izbornih mesta koji su oterali građane i onda su na miru ubacili svoje listiće i na kraju proglasili pobedu. To je slika režimskih izbora čije raspisivanje čekamo i sada je jasno da to više nije izlaz iz ove krize.

Najgore je prošao student i novinar Lazar Dinić. Ovog mladog heroja koji je pratio lokalne izbore sa kolegama novinarima u Boru batinaši su tukli i terali da viče „Aca predsednik“ dok mu nisu slomili kost glave. Slika njegove krvave glave je obeležila ove izbore. U Knjaževcu su tukli studente i profesora Geografskog fakulteta u Beogradu Mikicu Sibinovića koji su herojski pokušavali da blokiraju jedan od mnogobrojnih bugarskih vozova. Batinaši su tukli i građane koji su pokušavali da spreče izborne krađe u Kuli i u Bajinoj Bašti. Snimci batinaša su kružili društvenim mrežama i u drugim mestima, gde građani u strahu nisu ulazili u konfrontacije sa njima.

Možete da zamislite kako će izgledati parlamentarni izbori koje, ponavljam, Nepomenik neće raspisati pre krajnjeg roka u januaru 2028. Njegova poslednja najava da će se izbori možda održati do Vidovdana je samo još jedna lažna nada kojom odlaže pritisak na izbore. Na taj način hoće da vas spreči da promenite strategiju sa čekanja raspisivanje izbora na nešto drugo.

On vas zavlači već godinu dana terajući vas da mislite: evo još samo da se strpimo nekoliko meseci pa će raspisati izbore. Neće, ako parlamentarne izbore ne raspišemo sami, neće ih biti ni ove ni sledeće godine.

Samo 48 sati nakon što je Nepomenik trijumfalno proglasio pobedu 10:0, režim je ponovo poslao poruku da tamo gde prevara ne može da sakrije istinu, nastupa gola sila. Upad policije u Rektorat Univerziteta u Beogradu je završni čin drame o zarobljenoj državi.

To se desilo prvi put posle 1941. kada su naciste zarobile Beogradski univerzitet. Kao što je rekao i rektor Đokić: „Ovo je prvi i jedini put da je posle drugog svetskog rata i okupacije neka služba upala u Rektorat u Beogradu, to se nije desilo ni 1968. ni 2006. godine.“ U tome se razlikuju Vladan Đokić i Milo Lompar. Dok će Lompar da vam kaže da je Jugoslavija bila najmračniji deo srpske istorije, rektor Đokić je pomenuo 1968. u pozitivnom svetlu.

Rektor Đokić je svojom podrškom studentima i borbom za autonomiju univerziteta postao nova politička zvezda. On je u ovom trenutku sigurno najizgledniji kandidat za predsednika ili premijera i pored svoje prošlosti nekad bliske režimu. Ipak, važno je da je u ključnom trenutku izabrao pravu stranu i da se iz njegovih postupaka ne vidi da je pod kontrolom režima ili da radi za režim. Predsednički izbori su prvi po redu u proleće sledeće godine i mnogi ga zbog toga pominju kao kandidata za predsedničke izbore na proleće sledeće godine. Međutim, to je sada manje važno jer podsetio bih na nešto što ste i sami više puta pominjali: predsednik nije nadležan. On ne može nijednu reformu da sprovede.

Podsetio bih i na nešto što se desilo pre vašeg rođenja i dokazuje da nacisti nisu bili jedini koji su upali na univerzitet. Drugi put se to nije desilo uz pomoć policije. Bilo je to Zakonom o univerzitetu koji su usvojili socijalisti i radikali u maju 1998, a primenom tog zakona je otpušteno oko 200 neposlušnih nastavnika Univerziteta u Beogradu, što se nije nikada desilo od Drugog svetskog rata.

Nepomenik je naučio lekciju pa ne ide tim putem da masovno otpušta profesore jer će to izazvati novi veliki gnev vas studenata, taman kada se blokadna vatra malo smirila. On sada primenjuje drugu strategiju: pod krinkom nesrećne smrti studentkinje Filozofskog fakulteta, pretražuje univerzitetske kompjutere kako bi došao do materijala kojima bi kompromitovao rektorat i profesore – bilo da se radi o finansijskim nepravilnostima koje će se prikazati kao malverzacije ili o privatnim sadržajima koji će se koristiti za ucene.

To neće biti dovoljno pa vlast ide i korak dalje: osniva novi univerzitet sa, sada već zloglasnom SPC, a koji će se zvati „Univerzitet Svetog Save“, koji se verovatno okreće u grobu još od četvorostrukog ordenja Nepomeniku. Kako se navodi, osnivanjem ovog univerziteta „država i crkva preuzimaju zajedničku odgovornost za budući razvoj obrazovnog sistema, stavljajući akcenat na očuvanje tradicionalnih vrednosti.“ U prevodu, biće to univerzitet za režimsku propagandu svetosavskog nacionalizma.

Postavlja se pitanje koje vrednosti i koje akcije najbolje mogu da se suprotstave tome – koje najbolje brane slobodu i autonomiju univerziteta, vladavinu prava, ljudska prava i druge vrednosti za koje se vi borite? Odgovor ćete pronaći u članu 1. Ustava i jučerašnjoj premijeri dokumentarnog filma „Tura do Strazbura“.

Ustav kaže da je Republika Srbija „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.“ Film govori o vašoj istrajnoj borbi za evropske principe i vrednosti na putu do Strazbura koju je narod podržao, koji je izazvao reku solidarnosti širom Evrope, a koja se prošlog Vidovdana zaustavila jer vam je režim uspeo podvaliti svetosavski nacionalizam.

Član 1. Ustava vam lepo kaže da u uslovima zarobljene države treba da primenite načela građanske demokratije – da dignete na noge zborove građana i raspišete građanske izbore. On vam kaže i da pokrenete ponovo akcije prema evropskim institucijama – samo tamo se diplomatski mirnim putem može doći do rešenja, a ne uličnim borbama i razmenom uvreda sa naprednjačkim ćaci ološem.

Ipak, onima koji još uvek postavljaju pitanja kako se zovem, odgovoriću neprofesorski, ali koncizno kao studentkinja kojoj je isto