Nikola Rakočević: Oduvek smo krvlju plaćali pravo na kulturni, nacionalni i verski identitet, moramo da se oslobodimo tog genetskog koda

– Dožive katarzu, takozvanu. Znaš šta, nama su te teme izuzetno važne, inače ne bi ih bilo. Mislim, ne bismo postavljali te teme…. Negde sam shvatio da mi funkcionišemo po određenim principima. I sad, ponekad, koliko god da su ti principi loši, mi ne možemo bez njih, jer onda nemamo ništa. Mislim, onda imamo osećaj da smo se pogubili, i tako dalje. I mi smo dugo godina korišćeni kao, ne čak ni radna snaga, nego – ratna snaga i to vekovima unazad. Mi smo dobili pravo na svoj identitet, nacionalni i verski, upravo zato što smo se obećali da ćemo biti na prvoj liniji fronta, i ukoliko ovi krenu, da ćemo mi prvi da ginemo. Znači, to je bio dogovor. Oni su nam rekli: „Može, ali vi ovde napravite Krajinu, mi vama damo crkvu, mi vama damo kulturu, mi vama damo jezik, vi možete da se bavite time, ali tu ste, jel tako? “ I onda smo mi svojom krvlju, zapravo, plaćali pravo na kulturni i nacionalni identitet, i na verski identitet. I to nekako godinama ostane tako, a to je ono čega mi zapravo treba da se oslobodimo. I zato je kod nas tako zapaljivo, i zato je kod nas tako lako da se napravi frka i da se podele ljudi na ovu ili na onu stranu, zato što imamo taj genetski kod u sebi. I ove predstave govore o tome da je možda trenutak, mada sad je nezgodno. Ali, prosto sam siguran da možemo da se oslobodimo tog koda.