TEMA O KOJOJ SE PRIČA: ‘Šiptar’: od jezika do politike, od reči do oružja

Termin „šiptar“ u savremenom javnom prostoru Srbije više nije tek sporni etnonim niti pitanje lingvističke nijanse, piše Tatjana Lazarević, urednica portala Kossev iz Severne Mitrovice, u autorskom tekstu , koji prenosimo u nastavku.

Njegova upotreba danas funkcioniše kao jasan indikator jednog šireg obrasca: političke radikalizacije jezika, medijske dehumanizacije Albanaca i pretvaranja etničke uvrede u normalizovan javni govor. To se vidi na više nivoa istovremeno — u tabloidima, u političkom govoru, na protestima, u navijačkom jeziku, ali i u pokušajima dela društva da takav obrazac ospori.

Upravo zato ovaj izraz danas ne treba posmatrati samo kao reč, već kao diskurzivni mehanizam. On ne služi samo označavanju, nego i rangiranju, udaljavanju, ponižavanju i političkom označavanju „drugog“, odnosno protivnika. U tom smislu, „šiptar“ u savremenom srpskom javnom govoru funkcioniše najmanje na četiri ravni (sve negativne): kao etnička uvreda, kao politička etiketa, kao tabloidni standard i kao sredstvo dehumanizacije. Dodatno, uočljiv je i novi fenomen – upotreba reči „šiptar“ za demonizaciju domaćih aktera. U jednom slučaju je to Aleksadar Vučić, u drugom su to studenti.

‘Šiptar’: od jezika do politike, od reči do oružjahttps://t.co/jND0WihiOu

— KoSSev/Kosovo Sever portal (@KoSSevnews) April 17, 2026

Od devedesetih do danas: kontinuitet, prekid, pa povratak

Važno je odmah postaviti širi okvir. Jezik devedesetih nije bio samo odraz stvarnosti — on ju je proizvodio. Tada su pogrdni etnički termini, uključujući i „šiptar“, postali deo normiranog političkog jezika: jezika televizije, štampe, ulice, političkih govora i ratne propagande. U tom jeziku Albanci nisu predstavljani kao politički ili društveni akteri, ravnopravni građani države i učesnik u unutrašnjem dijalogu, već kao kolektivna pretnja, trajni protivnik i legitimna meta državnog i paradržavnog neprijateljstva.

Nakon političkih promena i formalnog udaljavanja od devedesetih, takav diskurs nije nestao. Iako se povukao iz centralnog toka, nije bio demontiran. Poslednjih godina on se vraća, i to ne kao puki ostatak prošlosti, već kao obnovljen i prilagođen savremenom medijsko-političkom okruženju. U toj obnovi izraz „šiptar“ više ne funkcioniše samo kao stari nacionalistički refleks, već kao aktivno sredstvo savremene političke mobilizacije.

foto Medija centar

U tome je ključna razlika: devedesetih je bio deo otvoreno nacionalističkog jezika države; danas se vraća kroz formalno proevropsku vlast, tabloide, bezbednosne teme, televizijski senzacionalizam i polarizovanu javnu sferu. Drugim rečima, politički akteri koji se prema spolja, to jest, zapadu, predstavljaju kao pragmatični i kooperativni, posebno u vezi sa Kosovom, dok na domaćem terenu često koriste ili podstiču jezik koji obnavlja matricu devedesetih. Kada se prevede na real-politiku, manji deo osvešćene javnosti uviđa da se radi o ciljano osmišljenoj taktici zavaravanja birača i domaće javnosti od konkretnih rezultata, odnosno posledica njihovih politika.

Lingvistički spor postoji — ali savremena upotreba je ključ

Postoji i deo javnosti i stručne zajednice koji tvrdi da termin ‘šiptar’ nije nužno uvredljiv i da ima istorijsko uporište u srpskom jeziku. Međutim, za ovu analizu presudno nije njegovo poreklo, već način na koji funkcioniše u savremenom javnom govoru — gde njegova dominantna upotreba jasno ima derogativan karakter.

U delu stručne literature, poput rada profesora Prvoslava Radića, otvara se pitanje istorijske upotrebe termina „Šiptar“ i „Albanac“, uz tvrdnju da je prvi imao dugu tradiciju u srpskom jeziku i da nije nužno oduvek bio pežorativan. U tom okviru ukazuje se da su u srpskom jeziku postojali i drugi etnonimi — Arnauti, Arbanasi, Albanci, Škipetari — te da je pitanje značenja istovremeno i lingvističko i političko.

Međutim, za ovu analizu presudno nije samo pitanje istorijskog porekla, nego savremenog društvenog učinka. A savremeni učinak je očigledan: termin „šiptar“ danas u javnom govoru Srbije pretežno funkcioniše kao derogativna oznaka. To pokazuju i sudska praksa, i političke reakcije, i način na koji se termin koristi u naslovima, kampanjama, navijačkim parolama i protestima. Drugim rečima: čak i ako lingvistički spor postoji, savremeni javni diskurs ga je praktično rešio u pravcu uvrede.

Pravni okvir: sudovi u Srbiji već su ga označili kao uvredljiv izraz

Ovo je jedna od najvažnijih tačaka, jer pomera stvar iz sfere utiska u sferu normativnog i pravnog. Kroz više sudskih predmeta u Srbiji upotreba termina „šiptar“ već je prepoznata kao govor mržnje. Posebno je važna prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu od 19. septembra 2018, u postupku Anite Mitić protiv izdavača Informera i Dragana J. Vučićevića, u kojoj je utvrđeno da je objavljivanjem teksta „Fašisti napadaju“ povređeno pravo na zabranu govora mržnje iz člana 75 Zakona o javnom informisanju. U presudi Apelacionog suda dodatno se navodi da se termin „Šiptar“ smatra „politički nekorektnim i uvredljivim sadržajem u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji“.

To je izuzetno važno, jer pokazuje sledeće: u trenutku kada pojedini političari tvrde da u toj reči „nema mržnje ni uvrede“, oni ne stoje nasuprot samo delu javnosti, nego i nasuprot već artikulisanom pravnom standardu.
Politika: institucionalizacija uvrede i njena legitimacija odozgo

Upotreba ovog termina nije ostala na nivou tabloidnog folklora. Naprotiv, jedan od centralnih elemenata savremene normalizacije termina „šiptar“ jeste činjenica da je on poslednje decenije dobijao institucionalnu legitimaciju odozgo.

Posebno se izdvaja Aleksandar Vulin kao političar koji je nakon briselskog procesa i posebno u mandatima ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova snažno i učestalo koristio ovaj izraz, praktično ga vraćajući u centralni javni govor. U tom smislu, Vulin nije tek jedan od korisnika spornog termina, već figura koja ga je poslednjih godina posebno promovisala u političkom prostoru. U polemici sa Šaipom Kamberijem, on je još 2021. tvrdio: „nema uvrede u reči Šiptar, jer je Šiptar sinonim za Albance“.

Ta izjava je važna iz najmanje tri razloga. Prvo, jer dolazi od visokog državnog funkcionera. Drugo, jer pokušava da uvredljivi izraz predstavi kao neutralan, dakle da derogativnu upotrebu prevede u navodno legitimni jezički izbor. I treće, jer tako stvara prostor da se ono što je sud već video kao uvredljivo, u aktuelnom političkom govoru prikaže kao nešto prirodno, patriotsko ili čak navodno autentično.

Ovaj mehanizam je karakterističan za savremeni populistički govor: nije cilj samo upotrebiti uvredu, već je učiniti normalnom, legitimnom i „našom“.