U ŽIŽI JAVNOSTI: Muzičarka Ana Popović: Isto sam se osećala posle prve NATO bombe i zvučnog topa

Muzički prapočetci u horu „Dečije iskre” u Domu omladine

Kaver „Rihaba” Foto: Privatna arhiva

***

Moja porodica Ognjanović je stara Kragujevačka familija. Moj pradeda Petar Ognjanović je u svojoj livnici izradio sva moguća zvona za crkve i manastire po Srbiji. Deda je osnovao čuvenu Tapacirnicu. Otac je bio sekretar komiteta a mi smo stanovali privatno jer nije hteo da se „okoristi”. Imala sam divnu baku i deku, Živku i Ratomira i odrastala kod njih u mirnoj, punoj zelenila Nušićevoj ulici. Nekada jednoj od najlepših u gradu, i do skora se tako „držala” ali je sada i ona već dobrano urušena i naružena investitorskim urbanizmom i pohlepnim devastirajućim „graditeljstvom”.

***

Vreme koje pamtim, kada sam išla u osnovnu školu je bilo stvarno bezbrižno i srećno. pogotovo sa ove, današnje tačke gledišta kada je apsolutno sve ružno, nesrećno i zlokobno. Žao mi je što su moja deca morala da odrastu u ovom i ovakvom vremenu. Ipak, barem su imala tu sreću što i ona imaju babe i dede koji su ih očuvali.

***

Bila je to Jugoslavija. Svi smo se družili i putovali po čitavoj bivšoj zemlji. Sva vrata su nam bila „otvorena”. Na primer, moj ćale je imao drugara Makedonca iz vojske i mi smo stalno sa njima zajedno letovali, provodili svaki praznik: 29. novembar, 1. maj, Nove godine… Imali smo prijatelje u Poreču i letovali tamo, bukvalno pred sam početak rata. Nismo ni bili svesni šta nam se, odjednom, desilo. Kad si mlad, nešto te i ne zanima politika, za razliku od sadašnje dece, koja su potpuno svesna i osvešćena. Pošteno, mi ismo bili.

***

U to vreme mi smo mogli da idemo na bilo koji sport, ja sam krenula na atletiku, ali i sve ostale aktivnosti potpuno besplatno. To je danas nemoguće. Imali smo obavezne radne uniforme a na časovima fizičkog svi istu, jednobraznu opremu. Ko nije imao crveni šorc i belu majcu odmah je bio isteran sa časa. Sa školom smo išli na rekreativne nastave gde smo svakog dana po Kopaoniku pešačili po 15 kilometara. U osmom razredu sam otkrila i počela da sviram klavijature. Otac mi ih je kupio i sa sestrom koja je tada pevala imam prvu svirku u restoranu „Obala” u Šumaricama. Sa svirkama i nastupima nastavljam i kroz celu srednju školu.

***

I tada kreću 90.-te i svo ono ludilo koje se dogodilo kod nas. Kriza, haos, nema ništa nigde da se kupi. Čekali smo u redovima satima za litar mleka. Bukvalno smo delili jednu cigaru svi na odmoru. Mi, sad to pamtimo kao „eto, nonšalantno” ili „pa, pretekli smo” ali kad ozbiljnije „vratim film” i shvatim da sam danas ja roditelj i da sam u toj situaciji ne znam šta i kako bi to „uradila” i podnela. Pitam se da li su naši roditelji bili mnogo kul, super sposobni ili su se jednostavno navikli na sve i oguglali. Ili, nisu imali izbora. Ali, izbor, po meni, uvek postoji. Ne odričem se toga.

***

Tako da smo i mi, tada mladi ljudi, tinejdžeri bili bukvano osuđeni na loše odluke ali ne samo visoke politike nego i naših roditelja, njihovog (ne)ngažovanja. Ipak, odnos moje generacije prema „bavljenju politikom” kolektivno se menja odlaskom na fakultet. Počinjem da studiram 1995. godine, taman posle DEPOS-a a pre Kolaicije Zajedno. Prva godina studija je bila strašna, lonci sarme se vuku autobusom za Beograd. I sve ostalo. Nema se.

***

Opet sa sestrom, koja je to radila mnogo duže i preko cele godine, leti počinjem da pevam u Budvi, sa bendom u „Rondu”. Krećem da pevam i u Beogradu, restoran „Pikaso”, Klub N na Banovom brdu i na Kalemegdanskoj terasi kad se otvorila. Postaje nekako nenrmalno, da ja bez ijednog narodnjaka na repertoaru počinjem da kući dolazim sa brdom para i buketima cveća.