ZBOG OVOGA SE DIGLA PRAŠINA: Đubre na Medicinskom

Dolazim na lokaciju tri sata pre završetka izbora. Kod doktora sam poslednji put bio u četvrtom osnovne, kad sam imao magareći kašalj, a na Medicinskom fakultetu nikad. Ni na jednom fakultetu, štaviše, nisam nikad bio, Megaprc ne računam, sve dok nije stigao nalog da se umešamo u izbore za Studentski parlament, tačnije da našima obezbedimo većinu.

Sa pravnicima je bilo lako, zna se da su to gola govna. Sa medicinarima, ispostaviće se, malo teže. Pakiram bentli podalje od ulaza na faks, izlazim napolje, turam pištolj za pojas maskirnog šortsa koji sam obukao jer je ovih dana otišlo iznad dvadeset u hladu. Nosim letnju košulju sa motivima manastira Tumane. U nosu imam gram kokaina.

Začuđujuće veliki broj studenata glasa za našu listu, a nismo morali ni da im delimo šljage. Tu je Prda, nazvan tako zato što samo nešto prdi unaokolo. Jednom se snimao kako u stilu DŽemsa Bonda mlatara prangijom i sad mu se svi smeju. Ovo je šansa da popravi svoj imidž. Ugledavši me, prilazi i dodaje mi kovertu sa evrima.

„Dragiša, brate, evo nešto, od srca.“

„Ne prdi, nego reci kako stojimo?“

„Biće tesno, ali i to je čudo, imajući u vidu koliko smo morali da se trudimo da blokaderi ne pobede na lokalu. Ovde kao da je došlo do nekog preokreta.“

Ili su doktori naprosto fušeraj kao i ostatak ovog smrdljivog naroda, mislim, ali ne izgovaram, da ne bih uticao na borbeni moral.

„Dobro otvori oči, mali smradovi se pojavljuju i zagorčavaju život kad im se najmanje nadaš“, šištim. „Ne oklevaj da nekog od njih klepiš po njonjari.“

Imali smo uvid u broj glasova tokom samog glasanja, pa sam izdao nalog da se odštampa još dvesta glasačkih listića, na kojima će biti zaokružena naša ekipa, da ne bi bilo tesno, već da pobeda bude lagana. Balavurdija je to nekako uočila, pa su počeli da se bune. Nekoliko njih je došlo i sa drugih fakulteta, pa sa prvim mrakom zovem Peru Ćelavog, da dovuče svoju grupu majmuna odevenih u pandurske uniforme, radi intervencije.

Dolazi, ljubi mi ruku, daje koverat sa kamatom na ono što mi duguje. To se dešava dvadesetak metara dalje od ulaza, ne želim da budem primećen u ovako jadnoj akciji. Perina grupa započinje intervenciju. Jedan skida uniformu, oblači svoje uobičajeno odelo navijačkog maloumnika i lomi staklo na ulazu u zgradu. Studentkinje i studenti krešte. „Policija“ daje gas. Vidim Prdu kako nekog unutra mlati, smejem se.

Onda vidim Jovanu. Dvojica Perinih nazovi pandura je čereče. Ulećem u rulju, delim šljage i njihovima i našima i izvlačim je napolje.

„Šta radiš ovde?!“, režim.

„Tata!? Došla sam sa dečkom, da branimo glasove kolega sa Medicinskog!“, pišti. „Otkud ti ovde?!“

„Prolazio, slučajno. Moram da prepoznam nekog tamo, u kapeli. Mrš kući.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.