Za Gadafija su ubijale, a on ih je zlostavljao i zahtevao da Amazonke budu device: Nakon pada režima progovorile su o užasima u 77. brigadi

U Evropi poznate kao Amazonke a u Severnoj Africi pod nazivom Haris al-Has („privatne straže“), bile su elitna jedinica ženskih telohranitelja koja je štitila Moamera el Gadafija više od dve decenije. Njihova posvećenost diktatoru, glamur i disciplina bili su u kontrastu sa stvarnom brutalnošću i kontrološću koju su morale da trpe.

Život u 77. brigadi

Jedinica je bila smeštena u centralnom Tripoliju, u okviru 77. brigade, ogromne baze uništenih hangara. Preživeli delovi baza otkrivaju pomešane tragove svakodnevnog života rasute cipele, odeću, fotografije i lične predmete. Mnoge od žena su bile prisiljene i zlostavljane od strane visokih funkcionera Gadafijevog režima, uključujući i šefa unutrašnje bezbednosti Mansura Dhaa.

Neke pripadnice morale su da učestvuju u borbama ili čak izvrše ubistva kako bi spasile sopstvene živote, dok su druge, poput Jamile Calipha al-Arun, zauzimale menadžerske ili logističke funkcije, raspoređujući oružje i organizujući jedinice.

Gadafijeva komandantkina bila je žena po imenu Fatima Baroud, a podređenim telohraiteljkama uterivala bi veliki strah u kosti. O užasima koje su proživljavale tokom svoje službe, mnoge devojke su progovorile nakon ubistva libijskog tiranina.

„Tamo sam silovana“, rekla je jedna do njih, po imenu Nisrin Gerijani.

„Dolazili bi po nas, uzeli za ruku i vodili niz hodnik. Znale smo šta će se desiti“, dodala je.

Nisrin tvrdi da ju je seksualno napastvovao i Gadafijev bivši šef unutrašnje bezbednosti, Mansur Dao.

Kriterijumi i selekcija

Prema svedočenjima, elitni deo garde bio je strogo selektovan – žene su morale biti visoke, lepe i imati dugu kosu. Oko 400 žena služilo je u ovom elitnom krugu tokom deset godina, dok su ostale članice 77. brigade obavljale pomoćne ili borbene zadatke. Gadafi je navodno insistirao da njegova garda bude isključivo od devica.

Uloge unutar režima

Uprkos zlostavljanju i prisili, neke žene imale su prominentne položaje u Gadafijevom unutrašnjem krugu. Njegov privatni kabinet često su nadzirale Mabrouka al-Mashat, Howa Tuergi i Judia Sudani, organizujući događaje i prateći dnevne aktivnosti porodice. Gadafijeve ženske garde bile su oči i uši režima, često jednako važne kao i muški obaveštajci i stražari.

U noći 20. avgusta 2011, dok je Tripoli goreo, jedan Gadafijev vojnik naredio je Nisrin da ubije trojicu pobunjenika. Kaže da je to učinila kako bi spasila sopstveni život.

„Šta sam mogla da uradim? Da to nisam uradila, ne bih bila ovde, ali ni ovako nisam ovde. Šta je bolje?“, kroz jecaje je pričala pre skoro deceniju i po.

Pored nje u zatvoru Džadida u istočnom Tripoliju sedele još dve žene, takođe deo jedinice 77. brigade, poznate kao Haris al-Šabi.

[embedded content]

Jedna od njih, Nisrin Abdul Hadi, tada samo devetnaestogodišnjakinja, rekla je da ju je porodica poslala da se pridruži Gadafijevoj vojsci. Uhapšena je u uporištu lojalista Abu Selimu, u jednoj od poslednjih borbi za glavni grad, i optužena za dostavljanje zaliha vojnicima lojalistima.

Imala oči prestravljenog deteta koje se oseća potpuno izgubljeno.

„Imale smo tri zadatka. Podržavati mušku vojsku, obavljati ceremonijalne dužnosti, poput čuvanja, i boriti se ako je potrebno“, rekla je.

Posledice pada režima

Posle pada Tripolija, baze garde bile su pljačkane i uništene, a mnogi tragovi njihovog prisustva nestali. Preživeli svedoci opisuju i traumu, i lojalnost, pokazujući koliko je Gadafi zavisio od ovih žena u održavanju svog ličnog i političkog uticaja.

(Kurir.rs/Guardian)