Vest je redakcijski adaptirala i sadržajno prilagodila redakcija E-Srbija.info
Želeći da Dečane zaštiti od sve bešnjih albanskih napada s jedne strane i pokušaja Austrougarske da manastir prevede pod okrilje Katoličke crkve, mitropolit raško-prizrenski na početku prošlog veka doveo je u ovu svetinju ruske kaluđere. Kad se ispostavilo da je to bio pogrešan potez, Rusi su, uz podršku svoje, ruske diplomatije, odbili da nam Dečane vrate…
Stoleća pod Osmanlijama za srpski narod i njegove manastire i crkve na Kosovu i u Metohiji bila su obeležena mukom. Ali situacija u osvit 20. veka bila je najgora: tursko carstvo bližilo se kraju, i albanska bratstva nisu više zazirala od vlasti iz Carigrada. Ubistva, pljačke, paljevine i nasrtaji na čast postali su svakodnevni, Dečani su imali i svoju dodatnu muku: Albanci doseljeni sa okolnih planina u Metohiju, divlji i pohlepni, uveli su običajno pravo da za svakog svog saplemenika koji bude ubijen blizu manastira, „otkup krvi“ traže od manastirskog bratstva, a ne od plemena ubice. To im se više isplatilo, a i naplata je bila lakša. Tako se desilo da su Malisori dve godine, do 1902, Dečane držali u opsadi tražeći nadoknadu za jednog svog ubijenog glavara. Uz to, desilo se da na razmeđi 19. i 20. veka iguman u Dečanima bude nedostojan čovek, koji je ispod cene prodavao dečanska imanja, čak je i neke zlatne dragocenosti iz riznice pretapao i zlatom trgovao, a i stavio se u službu Austrougarske.
Dečani su bili u dugovima, kamate su rasle, pretilo se plenidbom preostale imovine… O ozbiljnosti ove krize govori i podatak da su u to vreme po Srbiji skupljani dobrovoljni prilozi za otplatu dečanskog duga.
Praznična groznica se polako zahuktava! Kako građani pripremaju domove za Novu godinu: Uvek se kupi neki novi ukras
Foto: Arhivske fotografije
Agresivna politika
S druge strane, Austrougarska je agresivno radila za svoje interese na Balkanu. Nastojeći da suzbije uticaj Ruskog carstva i zauzme što bolju poziciju za svoje širenje do Soluna, Beč je razgranao mrežu svojih agenata i na Kosovu. Austrougarska je, piše Dušan Bataković u knjizi „Dečansko pitanje“, uspevala da „preko razgranate mreže poverenika, katoličkih fratara, bosanskih hodža i plaćenika čak i među Srbima na svim osetljivim mestima suzbija nacionalni rad raško-prizrenske mitropolije“.
Zato je mitropolit raško-prizrenski Nićifor (Perić) došao na ideju da u Dečane dovede sa Svete Gore ruske kaluđere. Njegovi razlozi bili su jasni: dečanski monasi bili su neobrazovani i nesnalažljivi ljudi, pa bi svetogorski monasi unapredili versko delovanje; Albanci će se ustručavati da napadaju novo bratstvo jer zaziru od Rusije; učvrstile bi se spone srpskog i ruskog naroda, a ruski uticaj, ostvaren na takav način, do izvesne mere suzbio bi austrougarsku propagandu.
Sredinom 19. veka Rusi su uspeli da povrate svoj uticaj na Svetoj Gori. Za mnoštvo novih monaha, ruska carska vlada zakupljivala je kelije – objekti u sastavu većih manastira – ili gradila nove, jer Grčka nije dozvoljavala podizanje novih manastira. U Hilandaru su u to vreme većinu činili bugarski monasi. Nezainteresovani za očuvanje srpske svetinje, oni su ruskim monasima iznajmili keliju Svetog Jovana Zlatoustog. Kralj Aleksandar Obrenović, 1896. godine prilikom posete Grčkoj i prvim savremenim Olimpijskim igrama, posetio je Hilandar, i tada je Srbija isplatila ogroman manastirski dug, i vraćen je u srpske ruke.
Turski vojnici i albanske vojvode ispred manastira 1904. Foto: Arhivske fotografije
Preuzimanje manastira
Kelije nisu zadovoljavale ambicije Rusa, oni su na svaki način nastojali da status svojih naseobina podignu na nivo skita, što bi im omogućilo samostalno delovanje i dalje širenje. Stoga su monasi iz kelije Svetog Jovana Zlatoustog ponudili da nekoliko desetina njih pređe u Dečane, računajući da će im srpska vlada pomoći da od hilandarske uprave dobiju željenu samostalnost.
Srpska vlada pristala je na ovaj aranžman. Naš ambasador u Carigradu dobio je uputstva da sve utanači s ruskim kolegom, da bi u januaru 1903. godine bio usaglašen sporazum od devet tačaka.
Ukratko: mitropolit daje igumanu i bratiji manastir s pokretnom i nepokretnom imovinom; iguman nema pravo bez sporazuma s mitropolitom, crkvenom opštinom i bratijom da prodaje, poklanja ili zalaže pokretna i nepokretna dobra manastira; iguman ne sme praviti dugove i ne sme trošiti za jedan posao više od 10 turskih lira; iguman takođe ne sme činiti veće popravke u manastiru; iguman ima pravo da prima u bratstvo razna lica, ali ne može postrići niti udaljiti monahe bez prethodnog blagoslova i odobrenja mitropolita; mitropolit štiti i predstavlja manastir pred turskim vlastima; mitropolit na predlog igumana postavlja i rukopolaže đakone i jeromonahe; 20 odsto čistog prihoda manastir ustupa crkvenoj opštini ili na druge stvari koje mitropolit predloži; kontrolisanje prihoda i rashoda vrši se u januaru svake godine; mitropolit može narediti pregled i u drugim prilikama.
Posle ovoga, ostalo je da mitropolit Nićifor i ruski iguman Kirilo sklope ugovor o predaji manastira. On je sadržavao odredbe koje su Rusima davale veća prava, odnosno veću samostalnost u odnosu na prvobitne namere srpske vlade. Dečani su im dati „na vremenski neograničeno raspolaganje i neoduzimljivu upravu“. Osim toga, dozvoljeno im je da prave troškove veće od 10 lira, čime su praktično dobili finansijsku samostalnost. Mitropolit je usvojio naknadne ruske predloge u dobroj veri, računajući da je prijateljstvo Srba i Rusa garant da će se stvari urediti na najbolji način bez obzira na dokumente.
Dečanski arhimandrit sa turskim vojnikom, druga polovina 19. veka Foto: Arhivske fotografije
Ćutanje vlade
Vlada u Beogradu uvidela je da se odstupilo od njenih uputstava, ali ništa nije preduzela da ugovor ospori. Bataković navodi da je predsednik vlade Cincar-Marković, povodom izveštaja o ovome konzula iz Prištine, rezignirano zapisao: „Zar nikakve otporne reči ovako teškom udaru srpskim zadužbinama i srpskoj stvari?“
Stvar je bila svršena.
Ni Dečani ni Srbi u Metohiji od ruskih kaluđera korist nisu videli. Milan Rakić, naš čuveni pesnik, u ono vreme bio je činovnik u prištinskom konzulatu. Dve godine po dolasku ruskih monaha, zapisao je da je „vreme pokazalo da smo se ustupanjem Dečana ruskim kaluđerima u mnogo čemu prevarili“.
Rakić nabraja: „Ne odskora, nego od vekova postoji mišljenje da su Rusi naša braća, i kad ruski kaluđeri dođoše u Dečane, krete se narod da vidi svoju braću. Ali se brzo razočarao: nađe ljude koji govore tuđim i nerazumljivim jezikom, s kojima se nije moglo sporazumevati, koji su imali strane običaje i navike. Zbog ovoga otkrića ‘spona’ je mogla samo oslabiti. Što se tiče jače zaštite manastira i naroda koja se očekivala od ruskih kaluđera, i nju smo videli na delu.“
U komentarima Rakićeve konzulske prepiske, istoričar Andrej Mitrović beleži da su se ruski kaluđeri „držali kao da je manastir ruski, mimoilazili su i mitropoliju i konzulat u Prištini, unosili razdor u stanovništvo, čak učili Srbe Kosovce da su Rusi itd.“
Nekoliko meseci po predaji Dečana ruskim monasima, u Srbiji se zbio Majski prevrat, ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, a na presto su došli Karađorđevići. Srpski ministri preduzeli su akciju da se Rusi isele iz manastira. Ali oni se nisu dali… Podržavani od diplomatije svoje zemlje, tražili su da ostanu još deset godina, a da im se potom da neki drugi manastir na Kosovu (posebno su tražili Pećku patrijaršiju) ili negde u Srbiji, što je za nas bilo neprihvatljivo. Pregovori su bili dugi i mučni. Kaluđeri su, podržavani od svoje vlade, otvoreno ucenjivali srpske vlasti pretnjom da će im, koristeći svoj uticaj na Svetoj Gori, oteti Hilandar.
Srpska štampa koja je u tim godinama uživala priličnu slobodu, dokopala se ove teme, pa je bilo i prilično oštrih tonova na račun Rusije, što zvaničnom Beogradu nije odgovaralo, jer je nastojao da sačuva dobre odnose s Petrogradom. Austrougarska je, preko beogradskih listova koje je potpomagala ili potpuno finansirala, širila alarmantne vesti o „prodaji“ Dečana i tražila odgovornost vlade.
Neuspešni pregovori
Pregovori su bili dugi i mučni. I neuspešni. Ruski monasi ostali su u Dečanima u narednoj deceniji, i tu ih je zatekao i Prvi svetski rat. I koliko god je do tada Beču odgovaralo njihovo prisustvo, sad kad je Austrougarska okupirala Metohiju, smetali su im zbog svog pravoslavlja. Okupacione vlasti su ih početkom 1916. poslali u logor u Mađarskoj. Austrijanci su napušten manastir koristili kao magacin, a kaluđeri – ovog puta srpski – ušli su u manastir nakon oslobođenja 1918. godine.
Momčilo Petrović
