Ja sam samozvanac

Ne zovem se Štefan Kovač. Moje ime je Čimboraska. Ja sam samozvanac.

Tako je to: kad prilikom brijanja pogledam u ogledalo, u svome licu prepoznajem nekakvog udaljenog rođaka, nerođenog brata, recimo.

Strica ili ponajpre prabaku.

Mogao bih biti i svoj blizanac – ista majka, dva različita oca.

Tehnički bi to bilo moguće, iako naša majka prividno ne bi bila u najboljem svetlu.

Ali u celoj toj nepredvidljivosti, celoj slučajnosti života, jedan nepredviđeni, slučajni trenutak više ili manje… zar je to bitno.

Ja joj to ne bih prebacivao.

Dešava se.

Udubite se s nekim u razgovor, razmenjujete duhovnu pljuvačku, a šta tela za to vreme?

Tela se takođe sprijatelje, to im je u prirodi.

Nismo jasnovici, ne znamo da predviđamo šta će se dogoditi u toku jednog dana.

A i kada bismo znali, ne uspevamo uvek da to sprečimo.

Dešava se.

Desilo se to i meni.

To je, recimo, pitanje društvene učtivosti: nećemo nekoga da dotaknemo, onda ga dodirujemo.

Može iza toga da bude i rasejanost, kao kad u duhu rešavate jednačinu s tri nepoznate i odjednom na ulici nabasate na poznanika.

U misli udubljeni ga letimice pozdravite, ali poznanik stane, a vi shvatite da nećete izbeći razgovor.

Tako mu izađete u susret, samo da to bi to što pre bilo iza vas i da se možete vratiti svojim iksevima i ipsilonima.

Ili vam se, u dragocenom trenutku, neko neočekivano ispolji kao jedinstven.

Dešava se to.

Desilo se to i meni.

Samo što ja pri tome nisam zatrudneo.

Blizanci mogu da liče – kao jaje jajetu, kako se kaže.

Ili mogu da budu sasvim drukčiji kao noć i dan, zavisi od fizioloških okolnosti u kojima se ne snalazim dobro.

Ali i dan i noć zajedno čine dvadesetčetvorodelnu celinu.

Kad sam o tome pričao Štefanu (zovem ga tim zvaničnim, nemarkiranim imenom, jer Steva ili Pišta njemu ne odgovaraju), Štefan mi je rekao: Jasno zašto si omekšao, ipak si išao od zubara. Bilo ti je lakše što to imaš za sobom, a hteo si da radost pružiš i drugima.

Nisam se prepirao.

Hteo sam mu samo dokazati da bi bilo pogrešno iz mog ponašanja dalekosežno zaključivanje.

Razapinjao me je na krst nekakve prirode, da se slikovito izrazim.

Može li se na osnovu jednog događaja reći da sam darežljiv ili ljubazan?

A kad cele godine nisam nekom uličnom očajniku doprineo za supu, zbog toga sam bezosećajna škrtica?

Pa upravo juče sam ispred robne kuće Dunav dao bradonji Romu dva novčića da bi mogao da plati dvadesetpet evra za prihvatilište gde živi sa malim sinom. (Ko ne veruje, neka trči tamo, ja nisam imao volju.)

Nemam prirodu, rekao sam Štefanu, to odbijam. Imam samo raspoloženja, svakog trenutka drugo, to je sve. Još se nisam okamenio. Smatraj da sam živ.

Štefan je rekao: Znam zašto obijaš da imaš prirodu. Plašiš se da bi to bila formula izvedena od samih zabluda i pogrešaka.

Tako je to: lavina je već krenula. Ne vidim je, još je daleko, ali čujem kako prva grudvica snega sa tihim šištanjem probija put niz padinu.

Sviđaju mi se indijanska imena, mesni nazivi kao Misisauga, Petavava, Manivaki, Osava, Saginav, Pukaskva, Čektovaga.

To su engleske transkripcije izvornih reči, ali to na stvari ništa ne menja.

Čini mi se da su jedinstvene; kao logo firme su, nemaju nikakvo drugo značenje, znače samo ono što označavaju.

Moje logo je Čimboraska.

To je slovačka transkripcija izvorne reči koja ne postoji ni u jednom jeziku.

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). NJegov kratki roman „Letimičan sneg“ upravo je objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.