„Da sažežemo svo gvožđe, spucamo neprijatelja, izginemo časno“ Na današnji dan Srbija donela odluku nezapamćenu u istoriji i nena vojska krenula je putem smrti

Na današnji dan, 25. novembra 1915. godine, Vrhovna komanda srpske vojske donela je jednu od najtežih odluka u savremenoj istoriji Srbije – odluku o povlačenju preko Albanije. Taj trenutak otvorio je put koji će zauvek ostati upisan kao Albanska golgota, epopeja koja je odredila sudbinu države, naroda i vojske.

Istoričar, profesor dr. Momčilo Pavlović rekao je da je odluka da se odbije kapitulacija, a da se vojska i državni vrh prebace na teritoriju druge zemlje, jedinstven primer u svetskoj istoriji.

„Srbi i Srbija treba da budu ponosni na svoje pretke. To je odluka koju gotovo nijedan drugi narod u takvim okolnostima nije doneo“, ističe Pavlović.

Novembar u srpskoj istoriji, kaže Pavlović, prepun je velikih datuma – od prisajedinjenja teritorija, do stvaranja Jugoslavije. Ali 25. novembar 1915. zauzima posebno mesto.

[embedded content]

Godine 1914. Srbija je izvojevala velike pobede, ali već 1915. situacija se dramatično promenila.

Smenjeni Poćorek zamenjen je nemačkim generalom fon Mackensenom, a uz tajni dogovor sa Bugarskom, Centralne sile su prema Srbiji koncentrisale 800.000 vojnika. Srpske položaje zasipala je teška artiljerija sa Bežanijske kose i iz Banata, dok je vojska pružala otpor u stalnom povlačenju.

Dana 22. septembra 1915. Bugarska iznenada napada i prodire u južne krajeve – današnju Severnu Makedoniju. Zbog toga Vrhovna komanda povlači glavninu trupa prema Kosovu, nastojeći da obezbedi manevarski prostor. Vlada se spušta u Kruševac, gde je održana dramatična sednica na kojoj je zaključeno: odluku mora doneti vojska.

Teško bolestan načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, u jednom trenutku gubi kontakt sa komandantima armija, dok se vojska grupiše u Metohiji – tik uz granicu sa Crnom Gorom.

Dve dramatične sednice Ratnog saveta

Posle gubitka komunikacije sa Putnikom, sazvan je Ratni savet – komandanti tri armije i jedne vojske: vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Živojin Mišić, general Pavle Jurišić-Šturm i general Mihajlo Živković.

Štampa je u međuvremenu širila defetizam i glasine o navodnoj kapitulaciji. Moral je bio težak, stanje vojske iscrpljeno.

Na prvoj sednici, održanoj ujutru, Mišić predlaže nešto što će zauvek ostati zapisano u istoriji – kontraofanzivu na Kosovu.

Foto: Printskrin Youtube

„Da pružimo odsudnu bitku upravo ovde na Kosovu. Da sažežemo svo gvožđe i municiju koju smo poneli, spucamo na neprijatelja i da to bude odlučna bitka, da izginemo časno“, rekao je Mišić.

Ali njegov predlog je odbijen. Komanda donosi odluku o povlačenju.

Topovi i teško naoružanje moraju se uništiti ili sakriti. Stoka koja ne može da izdrži put biće zaklana za vojsku. Samo najjače životinje – volovi i konji – mogu dalje.

U 15 časova zakazana je nova sednica. Mišić ponovo predlaže kontraofanzivu i udar prema Mitrovici, ali posle razmatranja realnog stanja, ostaje usamljen. I povinuje se.

Tri pravca ka Albaniji

Vrhovna komanda određuje tri pravca povlačenja:

Prvi: Peć – Rugovska klisura – Andrijevica – Podgorica – Skadar

Drugi: Prizren – Ljum Kula – albanska bespuća – Drač

Treći, najlakši: preko Struge i Debra ka Elbasanu i obali

U direktivi saveznici poručuju: čekaće srpsku vojsku na obali, nahraniće je, naoružati i opremiti.

„Bile su dve mogućnosti – kapitulacija ili povlačenje. Kapitulacijom gubite vojsku, ali gubite i državu. Srbija je odabrala jedinstven put – da se sačuva i vojska i država“, kaže Pavlović.

Sa vojskom se povlači vlada, ministri, regent Aleksandar i 25.000 austrougarskih zarobljenika, koje srpska vojska vodi da bi ih predala saveznicima.

Kako je izgledao put smrti?

Trupe sa teritorija oslobođenih 1912–1913, pod komandom Petra Bojovića, povukle su se u najvećem redu. Ali ostatak vojske prolazi kroz pakao.

Preko bespuća, bez hrane, na snegu i ledu, kroz zemlje gde je deo stanovništva bio neprijateljski raspoložen. Mnogi su padali, ostajali u planinama, gubili se u zavejanim gudurama.

Tačan broj stradalih nikada nije utvrđen.

Sa Kosova je krenulo oko 400.000 ljudi – vojnika, oficira, civila. Do obale Jadrana stiglo je oko 160.000 vojnika, 10.000 konja i oko 20.000 zarobljenika.

Foto: Arhiva

Na obali Jadrana: izdajnički brodovi i glad

Saveznici su u Brindiziju izgradili ogromne baze i skladišta hrane. Italijanska mornarica bila je plaćena da dovozi namirnice i prevozi vojsku, ali nakon potapanja nekoliko brodova, Italijani postaju oprezni, pa se vojska dodatno iscrpljuje prelaskom još 150 kilometara do juga.

Italija se u decembru 1915. pokazuje kao malo raspoložena ka Srbiji. Vlada u izbeglištvu beleži dramatične izveštaje: nema hrane, vojska gladuje.

Tek posle navodne intervencije ruskog cara Nikolaja II – o kojoj istoričari i danas polemišu – počinje ozbiljno snabdevanje i evakuacija.

Krf i Vido: trijaža, smrt i Plava grobnica

Na Krf je prebačeno oko 120–130.000 vojnika. Ostali su kroz Sredozemlje upućeni u Tunis, Francusku i Italiju.

Po iskrcavanju vrši se trijaža- oni u najtežem stanju odvajaju se u improvizovane bolnice gde se bukvalno čekalo – hoće li preživeti noć.

Na ostrvu Vido sahranjeno je oko 1.200 vojnika u prvim danima. Zemlja je bila plitka, tvrda, a kada više nije bilo mesta, tela su spuštana u more – u ono što će zauvek ostati poznato kao Plava grobnica.

„Postoje podaci da je 5.400 ljudi sahranjeno u Plavoj grobnici. To je jedna od ključnih identitetskih tačaka srpskog naroda“, podseća Pavlović.

Povratak: obnova vojske i proboj Solunskog fronta

Reorganizovana srpska vojska, sada opremljena francuskim oružjem, uniformama i čizmama, postaje deo savezničkog korpusa. Od tri armije formirane su dve, modernizovane i popunjene.

U jesen 1916. i 1917. srpska vojska vodi dramatične bitke – na Kajmakčalanu, oko Bitolja – na terenima koji i danas oduzimaju dah svojom strminom i surovošću.

„Ja sam pre godinu dana posetio sva ta mesta i Kajmakčalan i s ove strane u današnjoj Severnoj Makedoniji i s one strane u Grčkoj i kada vi vidite taj teren- to je otprilike jurišanje uz brdo na 2.500 metara onda vam je sve jasno kakav je to napor bio da se probiju i kolike su žrtve bile“, objasnio je Pavlović.

U septembru 1918. srpska vojska probija Solunski front. Bugarska izlazi iz rata. Savezničke snage otvaraju put ka oslobađanju Srbije, koja se u pobedničkom naletu vraća kući.

Iako postoji veliki broj teorija, Pavlović ističe da oko Prvog svetskog rata nema velikih kontroverzi. Najveće nepoznanice ostaju broj žrtava i pojedinosti ogromnih ljudskih tragedija.

„To je veliki period srpske istorije. I činjenica da Srbija nije potpisala kapitulaciju, već iznela vojsku i državu na tuđu teritoriju – to je jedinstven primer. Malo je takvih primera u istoriji i Srbija treba da se time ponosi“.

Kurir/Euronews