„Meni su rekli da me on našao u ovoj kući, da me odveo kod njegove mame Ruže, da sam bila tamo dva meseca i da su me oni dali Centru za socijalni rad. Desa, mislim da je ona pravnica u tom Centru, dala me ženi po imenu Zdravka Elez i kod nje sam bila par meseci. Od nje sam otišla za Beograd“, tako je, pre sada već skoro 20 godina, svoju sudbinu opisala akterka nesvakidašnje ratne priče iz Bosne, tokom užasa koji je zadesio Jugoslaviju.
Priča počinje ranih devedesetih a u centru događanja tragična je sudbina porodice Bećirović, nalik na desetine hiljada sličnih koja je tih nesreććnih godina zadesile sve tri zaraćene strane.
Glavna akterka Senida, usvojena i odrasla u Beogradu pod imenom Mila, odlučuje da istraži svoje poreklo 2006. godine
„Mila traži Senidu“ je potresni dokumentarac o sudbini devojčice koja je odrasla u Beogradu pod imenom Mila Janković i tek nakon 18 godina otkrila svoj pravi identitet.
Foto: Youtube printscreen/Mila traži Senidu
Dokumentarac „Mila traži Senidu“ počinje 1991. godine. U Jugoslaviji se kuvalo, a Muhamed Bećirović iz Kalesije malo je toga predosećao. Bio je srećan, miran, glava porodice sa dve divne devojčice. A onda je osvanula 1992. godina…
„Odrasla sam u porodici da se, iako su imali para, iako sam imala sve u životu, da nije bitno da li ti imaš sve, bitno je da si dobar u duši i da te ljudi prihvate. Evo, mene su svi prihvatili. Svakome sam se uvukla pod kožu“, pričala je Senida o životu u beogradskoj porodici Janković.
Devojčica Senida u Beogradu je dobila ime Mila. Usvojili su je Živana i Živko Janković. Oni su imali dvojicu sinova koji su poginuli u saobraćajnoj nesreći, pa su Milu prigrlili svim srcem.
Priča o njoj neobična je za ratne uslove jer Senida je prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta BiH koja je pronađena živa.
Foto: Youtube printscreen/Mila traži Senidu
„Imali smo slučajeva prepoznavanja delova garderobe u traženju nestalih osoba, ali ovakav slučaj nismo imali, da se posle 16-17 godina nađe osoba, i to živa, zdrava. 26. decembra došao je njen otac i tražio da popuni upitnik za traženje majke, kako bi izvadio CIPS-ovu ličnu kartu i pasoš. Kontaktirao sam Crveni krst BiH, on je odneo u Zvornik obrazac i na osnovu toga dobio obrazac za praćenje slučaja od Međunarodnog Crvenog krsta“, pričao je svojevremeno za medije Safet Šahmanović, sekretar Crvenog krsta u Kalesiji.
Senida je oduvek znala da je usvojena i 2006. godine rešila je da krene u potragu za biološkim roditeljima.
Foto: Youtube printscreen/Mila traži Senidu
„Moj život u Beogradu bio je predivan. Imala sam sve, išla u školu. Imala sam srećno detinjstvo. Putovala sam svuda. Uglavnom, sretno sam dete, što kažu rođena pod srećnom zvezdom. Oni su meni pružili svu ljubav. Imali su dva sina i svu ljubav koju su sinovi imali, pružili su i meni. Tako da ću im uvek biti zahvalna. I ne gledam sa te neke strane da je moj život bio bezveze, jer su Srbi. Ja znam iz priča šta se ovde dešavalo i kako je to bilo, ali ja bar gledam da čovek ne treba da se gleda po toj nekoj nacionalnoj strani. Bitno je da je on čovek, da ima srce, i to je to“, pričala je Senida.
Traganjem je otkrila da se rodila pod imenom Senida Bećirović, da ju je spasao vojnik Milenko Vidaković i odveo je svojoj majci u Šekoviće. Njen otac je otišao u školu, bio je profesor u Tuzli, a porodica od devet članova bila je kod kuće kada su podignute barikade.
Tog dana on nije uspeo da se vrati kući… Svi ostali članovi porodice još se vode kao nestali, a tu devojčicu je vojnik, koji je kasnije poginuo, doneo u Šekoviće i predao nekoj ženi koja je čuvala jedno vreme, ali je potom dete preuzeo centar iz Lasenice.
U novinama su objavljeni apeli za pomoć, javila se porodica Janković iz Beograda.
U potrazi socijalnih radnika iz Beograda, koja je trajala više od dve godine, ispostavilo se da je Senidina tetka još 1993. bila na dobrom tragu kada je, videvši u novinama priču o sudbini bebe iz Bosne, pozvala njene hranitelje u Beogradu. Pronašla je njihov broj telefona i kontaktirala ih, ali su joj rekli da to nije dete koje traži i da više nema potrebe da zove.
Mila, Senida… – nema tu neke velike razlike
Nosila je ime Mila 18 godina, a onda ponovo postala Senida.
„Nema tu neke razlike, sada što sam ja nosila to srpsko ime. Svi znaju da sam ja sa tim imenom odrasla i jednostavno je to. Jedino kada odem u školu ili kod doktora kada me prozivaju Bećirović, onda ja stanem, izgubim se, ne znam ko je, i onda skontam da sam to ja“, pričala je Senida koja je u međuvremenu pronašla svoju izgubljenu porodicu.
Prema informacijama koje su objavljene pre sada već dosta godina, Senida živi u Sarajevu kod tetke, u kontaktu je sa ocem, a i dalje traga za majkom i sestrom.
[embedded content]
Kurir.rs/Stil Kurir
