„KAD JE MAMA ČULA DA SAM KRAO ŠEĆER, TAKVE BATINE SAM DOBIO“ Neponovljiva životna priča čuvenog Moke Slavnića – ovo se čita u dahu

Zoran Moka Slavnić ikona srpske, ali i nekadašnje jugoslovenske košarke. Čovek koji je plenio harizmom i znanjem, lucidnim potezima izluđivao protivnike.

Zoran Moka Slavnić pisao je zlatnim slovima istoriju srpske i jugoslovenske košarke sa Draganom Kićanovićem, Predragom Dalipagićem i svojim kumom Draganom Kapičićem.

Legenda koja hoda – Zoran Moka Slavnić Foto: Dusan Milenkovic/ATAImages

Autentični Beograđanin  

Zoranu Slavniću divila se cela SFR Jugoslavija. Bio je rado viđen gost od Vardara do Triglava. Kako voli da kaže, košarku nije počeo da igra zbog novca, već iz ljubavi. Njegov mentalni sklop je mangupski. Takav je bio u mladosti, a i sada kada je u godinama ništa se nije promenilo. Tako je bilo i u njegovoj životnoj ispovesti pre 25 godina, tinejdžerskom listu „Huper“, a koju prenosi Jugopapir.

– Rođen sam pre 50 godina u blizini Saborne crkve u Beogradu, u ulici cara Lazara 11. Išao sam u osnovnu školu „Braća Ribnikar“. Autentični sam Beograđanin koji potiče iz radničke porodice. Srednje sam dete oca Milivoja i majke Katarine. Pokojni otac bio je šofer, a majka domaćica.

– Od najranijih dana bio sam zaljubljen u sport. Kada sam imao sedam ili osam godina, hteo sam da postanem sportista. I ostvario sam taj san. Bio sam darovit za sve sportove, pa je bio problem za koji da se opredelim. Iz čistog inata želeo sam da se okušam tamo gde je bilo najteže – u košarci, gde su bili visoki ljudi. A, ja sam nizak, svega 181 centimetar.

– Namerno sam izabrao košarku, iako sam se bavio rukometom i odbojkom. Trenirao sam čak i boks, atletiku, plivanje, stoni tenis. U bašti kafića „Pevac“ bili su nam zemljani tereni za klikere.

Pročitaj i ovo:
Užas kod Sevojna: Posle jezive saobraćajne nesreće vozila potpuno smrskana, ekipe Hitne pomoći na terenu (VIDEO)

1/11

Vidi galeriju

Zoran Moka Slavnić Foto: Starsport/Srđan Stevanović, Starsport/Peđa Milosavljević

Pamtim dobro ćaletove batine  

– Posle osnovne završio sam srednju tehničku saobraćajnu školu u Zemunu. A, onda i višu školu, smer spoljna trgovina. To je bilo samo forme radi, jer sam već duboko bio zagazio u sport, koji me je jedino zanimao. Bio sam vrlo dobar đak, iako me škola nikada nije preterano interesovala. Učio sam, ne da bih nešto mnogo znao, već da bih prolazio razrede. Škola edukuje i shvatio sam da moram da je završim. Na neki način, bila je i zavet mojim roditeljima. 

– Majka i otac brinuli su se o meni. Bilo im je bitno da im dete bude zdravo i da ide u školu. Tražili su to od mene, što sam i ispunjavao, tako da sam mogao nesmetano da se bavim sportom. Bez kažnjavanja. Disciplinovan sam, uvek sam svoje zadatke završavao na vreme, a onda slobodno izlazio napolje. I po ceo dan.

– Moji roditelji nisu bili strogi. Ipak, sećam se nekih batina. U blizini škole bila je čuvena bakalnica „Danilo“ u koju su donosili raznu robu. Jednom su doneli džakove sa šećerom. Probušio sam jedan džak i krao taj šećer. Kad je za to čula moja mama, pojavila se s prahеrom i dobro me isprebijala. I još jednih batina se sećam. Očevih. Imao sam 17 godina kad sam pomislio da sam dovoljno odrastao da budem šef u kući. Međutim, brzo me je „ubedio“ u suprotno i postavio na svoje mesto.

– Bio sam vrlo nemirno, „živo“ dete. Nigde me nije držalo mesto. Ne, nije to bio bezobrazluk, već jednostavno takav temperament koji je trebalo obuzdati. Zato je sport idealan za takve kao što sam ja bio – mangupčić, ali u pozitivnom smislu i u granicama normalnog.

Temperament koji je trebalo obuzdati – Moka Slavnić Foto: Kurir Televizija

Zvezdan i Partizanko  

– Jovanka mi je bila učiteljica do četvrtog razreda osnovne škole. Kasnije mi je ostao u sećanju profesor matematike Katanić, koji je bio strah i trepet u celoj školi, ali pravedan. Koga on izbrusi, taj mora da postane ili dobar đak ili dobar čovek. Takav čovek će mi se desiti i kasnije. Bio je to moj trener Kubat, te 1963. godine kad sam počeo profesionalno da se bavim košarkom. Imao je devizu: „Ako i ne postaneš dobar košarkaš, postaćeš sigurno dobar čovek!“

– Nisam voleo nijedan predmet, a kako sam i mogao kad me je samo interesovao sport u životu. Ipak, možda sam bio naklonjeniji prirodnim predmetima. Silom prilika susreo sam se sa „čarima“ matematike, jer sam u sedmom razredu pao na popravni, pa sam morao da učim preko leta i tako upoznao zadovoljstvo rešavajući zadatke koje ranije nisam znao. Bio sam srećniji u srednjoj školi. Kako su mi kola oduvek bila opsesija, opredelio sam se za saobraćajnu školu u kojoj sam imao nekoliko predmeta koji su me stvarno interesovali.

– U to vreme košarka nije bila popularna. Bazični sport je bio fudbal. Međutim, kad je 1961. godine u Jugoslaviji bilo evropsko prvenstvo, košarka je počela da ulazi u naše domove i postaje sve popularnija. Već 1970. godine bili smo svetski prvaci u Ljubljani, ali ja još u tome nisam učestvovao. Bio sam presrećan i što sam zaigrao za klub, za koji sam dotad iz sveg srca navijao, koji sam patološki voleo, zbog koga sam čak i svom sinu dao ime Zvezdan. Sećam se, šalio sam se sa svojim prijeteljem Draženom Dalipagićem, koji je u isto vreme dobio sina, da mu da ime Partizanko. Hoću da kažem, da su nas učili da volimo svoj klub i da ne mrzimo druge.

Više ne ide ni na utakmice Crvene zvezde – Zoran Moka Slavnić Foto: Petar Aleksić

Slupao se sa motorom  

– Protivnike smo mogli samo sportski da mrzimo, u granicama sportskih pravila. Pričam o onoj staroj Jugoslaviji. Kada sam počeo profesionalno da se bavim košarkom nisam mislio na novac. Niti se tada toliko zarađivalo. Moj jedini motiv bila je čista ljubav prema košarci. 

– Sa 17 godina ušao sam u prvi tim Crvene zvezde. Vrlo brzo sam ostvario san da kupim motor za koji nisam imao dozvolu. Ali, novac za taj motor nisam zaradio od Zvezde, već sam pozajmio novac od oca. Uz obećanje da ću otplatiti dug od zarade od kluba i na rate. Radi poređenje, za otplatu tog motora trebalo mi je jedno 15 plata. Inače, vrlo brzo sam se slupao sa njim, pa je to bio dovoljan razlog da me trener izbaci iz prvog tima.

– Kažu da se sve velike ljubavi nesrećno završavaju, a ja se nadam da se moja ljubav prema Zvezdi nije i neće tako završiti. Ipak, moram da priznam da od mog poslednjeg boravka u Zvezdi, kao trenera 1996. godine, više nisam paćenik za njom. Naime, imao sam namontiran incident sa navijačima, s kojima sam oduvek bio u strašnoj sprezi. Navijači su me obožavali, a ja sam im tu ljubav uzvraćao, pa je naša sprege bila kao retko koja, jaka i duga… Međutim, Zvezda je te godine ispalа iz takmičenja i navijači su vikali: „Moko odlazi!“

Kao prvi selektor Srbije 2007. sa Markom Jarićem i Milanom Gurovićem Foto: Starsport/Peđa Milosavljević

Zvezdaš, ali ne patološki  

– To me je otreznilo. Tad sam se vakcinisao protiv sindroma zvanog Zvezda. Naravno, još sam zvezdaš, ali ne i patološki. Biti poznat i biti vrhunski sportista nosi niz privilegija. Međutim, nosi i tajnovitost, jer sreća može i da se okrene. Poznati sportista je medij i za ludake i za poštene ljude. Strašno se treba paziti i to je taj teret slave. Danas je taj teret još veći, jer su oni idealni medij za niz isfrustriranih ljudi. To je ona druga strana medalje koju mnogi nisu izdržali.

– Kako sam sportista u duši – i dalje živim sportski. Svakodnevno ustajem u devet i provodim dve sata u trčanju i teretani. To što ne radim koristim da uživam u životu. Ne radim zbog sudara ponude i potražnje. Nekad je Evropa dolazila meni u pohode, a danas ja moram njoj na noge. To je tako kad ne iskoristiš šansu kad ti se pruži, a meni se zaista dugo pružala… i, eto, platio sam cenu patologije za ulicom, krajem, gradom.

Kurir sport / Jugopapir