FAMOZNO: POZITIVNA NESELEKTIVNOST

Koliko sam to samo puta čuo/pročitao i kad god bih to čuo/pročitao, nisam se mogao otrgnuti snažnom utisku da su oni koji ističu da nikad nisu bili članovi stranke veoma ponosni što NISU članovi stranaka. Takve dilbere/ke svojevremeno sam nazvao „iznadsituacionisti“.

Raspravom sam hteo da kažem da takva simpatizerstva iz računa ne vrede ni pišiva boba. To jest, da vrede samo dok je stranka – nazovimo je X – na vlasti. Evo do čega dovodi selektivna negativnost. Čim se stranka X strmopizdi s vlasti, pre nego što svoje simpatije pokloni novoj vlasti, bivše simpatizerstvo uvalja u govna. Niko nikad nije imao toliko simpatizera kao najveći sin naših naroda i narodnosti i niko nije posut s više govana nego Tito, kad su se simpatizeri – a među njima i neki istaknuti članovi SK – posle pet-šest godina konačno uverili da je stvarno mrtav, a ne da se pretvara.

U međuvremenu se na histeričnoj (pret)političkoj sceni pojavio novi parapolitički fenomen koji sam provizorno nazvao „pozitivna neselektivnost“, koji se u pojavnosti manifestovao bojnim pokličem simpatizera i davača studentske podrške: „Svejedno nam je ko će biti na studentskoj listi“.

To ne bi bilo svejedno – niti bi na dobro izašlo – sve da ekipa s koca i konopca koja će se naći na listi zna ponešto o politici, što – na osnovu spiska procurelih imena – uopšte neće biti slučaj.

„Politika“, recimo, Mila Lompara, nije politika, nego halucinacija, politika, opet, Jova Bakića (i on je na nezvaničnom listingu) takođe nije politika, nego halucinacija sa obrnutim predznakom. Politike ostalih persona dramatis koje su procurile u javnost takođe su ili halucinantne, ili nepostojeće. U čekanju na pojavu stvarne politike, srdačno vaš, Uncle Bas.