Ona je posle Kosovske bitke stala pred sultana Bajazita: Ostala bez porodice i vaspitavala moćnog srpskog vladara, sa kneginjom Milicom čuvala Srbiju

Kroz srpske srednjovekovne stihove, Jefimijaje ostavila trag koji je veći od vremena u kojem je živela. U radu je pronalazila utehu, a u molitvama je iznosila tugu koja i danas odzvanja kroz vekove. Smatra se prvom srpskom pesnikinjom.

Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.

Smatra se da je svoje poslednje dane provela u manastiru Ljubostinja. Uzela je još strože monaške zavete i dobila ime Jefimija.

Jefimija je pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u periodu Miličine vladavine – u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke. Svakako je uticala na vaspitanje Miličine dece, od kojih su Stefan Lazarević i Jelena Balšić bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu.

[embedded content]

Kneginja Milica – monahinja Jevgenija i Jefimija pošle su u aprilu 1398. godine da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo Bajazitu. Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića veoma pohvalno pisao je o ovom delikatnom poduhvatu dve monahinje, pri tom je istakao Jefimijinu mudrost:

„Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: ‘Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo‘. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu“

Ove Konstantinove reči, uz dodatak da je Milica bila mudra kao Odisej, predstavljaju najveću pohvalu napisanu ženama u srpskoj književnosti. Jefimija i kneginja Milica učestovale su u još jednom važnom poduhvatu – zaslužne su za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju. Ovu relikviju zatražile su na dar od Bajazita i tako je svetiteljka dospela u našu zemlju.

Klikom na link saznajte koju srpsku kraljicu je opevao Milan Rakić u svojoj čuvenoj pesmi.

U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri svoja književna dela visoke umetničke vrednosti. Sva tri sačuvana su u materijalu, tako da predstavljaju spomenike ne samo književnosti, nego i primenjene umetnosti. Njeni radovi zamišljeni su kao dar – manastirima Hilandaru i Ravanici. U njima je, u prvom licu jednine, Jefimija istaknuta kao darovalac i sastavljač.

Prvi tekst, „Tuga za mladencem Uglješom“, urezan je u srebru, u dvostrukoj ikonici koju je Jefimija priložila Hilandaru. Nastao je između 1368. i 1371. godine, nakon smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. Ugraviran je u pozlaćene srebrne pločice, ukrašene biserima i dragim kamenjem. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom, na drugoj Sveta Trojica u obliku Gostoljublja Avramovog. Tekst „Tuge“ sastoji se iz dve duže, duboko emotivne rečenice. Jefimijina molitva nije konvencionalna i apstraktna, nego je lična i konkretna – ona priznaje da je „prirodom maternjom pobeđena“ i da ne može da obuzda svoju tugu za umrlim detetom.

„Moljenje Gospodu Isusu Hristu“ nastalo je 1398/99. godine. Tekst je izvezen na zavesi za carske dveri, koju je Jefimija darovala Hilandaru, gde se i danas čuva. Na zavesi, jednom od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti, izrađeni su likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. U dnu je Jefimija izvezla tekst svog moljenja, za koje se nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.

Njeno treće delo, „Pohvala knezu Lazaru“ u celini jeste izvoran pesnički tekst. Izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza. Jefimija je pokrov namenila Lazarevoj zadužbini Ravanici – danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

– Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza i kompozicije, uzdiže ovo Jefimijino delo u red najlepših tekstova srpske književnosti – ističe Dimitrije Bogdanović u „Istoriji stare srpske književnosti“, prenosi „Knjiženstvo“.

Iako po žanru pohvala, ovaj njen tekst je po unutrašnjem tonu molitva svetom knezu za opštu i neposrednu pomoć ugroženom narodu i sinovima Stefanu i Vuku, kao i za posredovanje kod svetih mučenika. Na samom kraju Pohvale Jefimija govori o sebi – moli svetog kneza da utiša „ljutu buru njene duše i tela“.

Jefimijina dela na ikonici, zavesi i pokrovu jesu, u stvari, molitve nastale u određenim momentima i sa određenom namenom. Sastavljene su u prvom licu, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, i to je njihova prva crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Druga crta je što one ne sadrže apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje, za ceo jedan narod. Prva naša žena za koju znamo da je pisala, pisala je ne o nečem ili nekom, već o sebi, i činila je to na izrazito ispovedan i neposredan način, istakao je Milan Kašanin u „Srpskoj književnost u srednjem veku“.

U nauci je ostalo otvoreno pitanje još jednog eventualno Jefimijinog dela – reč je o plaštanici rađenoj oko 1405. godine, koja se danas nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica spada u najraskošnije radove u srpskoj primenjenoj umetnosti. Na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvog Hrista sa zborom anđela, a natpisi su na grčkom jeziku. U obradi figura postoje stilske srodnosti sa hilandarskom zavesom za carske dveri.

Jefimiji se pripisuje i jedan aer (vozduh) s kraja XIV i početka XV veka, koji se čuva u beogradskom Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

Za njen dolazak iz Sera na dvor kneza Lazara vezuje se donošenje grčke plaštanice Antonija iz Herakleje, koju je mogla da vidi u despotovini svog muža pre bitke na Marici. Ova tkanika spada u najvrednije primerke studeničke riznice. Pretpostavlja se i da je Jefimija naručila jednu ikonu Bogorodice, nakon 1371. godine. Ikona je delo sjajnog solunskog umetnika, nalazila se u manastiru Poganovo, sada je u Narodnom muzeju u Sofiji.

(Kurir.rs/ Srbija Danas)

Bonus video: Manastir Savina