„Zašto ja, da li sam nešto pogrešila?“ Jeleni je rak dijagnostikovan sa 22 godine: Muž je plakao i rekao „ne plačem jer nemaš kosu, već jer ti plačeš zbog kose“

„ZAŠTO JA, DA LI SAM NEŠTO POGREŠILA?“ Jeleni je rak dijagnostikovan sa 22 godine: Muž je plakao i rekao „ne plačem jer nemaš kosu, već jer ti plačeš zbog kose“ Izvor: Kurir televizija

– Samopregledom sam shvatila da se nešto dešava u mojoj dojci, odnosno napipala sam sama tu kvržicu u vidu neke promene gde sam odmah otišla kod radiologa i prvi put sa radiologom u meni je probudio neku vrstu straha. Nakon tog pregleda doktor je shvatio da nešto nije u redu sa mojom konstrukcijom same dojke, da ima neka promena, ali nije želeo da mi kaže šta se tu dešava. Nakon toga uputio me na biopsiju koja je za sedam dana pokazala da ja zaista imam karcinom dojke – kaže ona.

Arsenijević objašnjava da je do tog dana verovala da joj godine ne bi dozvolile da oboli od ove bolesti, jer je imala samo 22 godine:

– Sam taj čin da vi imate tu dijagnozu, zapravo predao me je, da kažem, tim hodnicima, celoj toj priči, celoj toj dijagnozi i poklekla sam u tom trenutku.

Ova žena govorila je i o trenutku kada je dobila dijagnozu.

– Ja sada kada želim da se vratim na te neke trenutke, ja zaista imam te rupe u sećanju koje nikako ne mogu da popunim. To je zaista jedan deo mog odbrambenog mehanizma koji sam zaista morala u tom trenutku da imam, jer obzirom da nisam očekivala da ću dobiti tu dijagnozu tog dana, ja sam kod doktora po sam nalaz krenula sama. Tako da sam i sama tu bila i sećam se samo da sam počela da plačem. Ja obično kada krenem da plačem to je moment kada nemam izlaza. Sve je bila magla za mene u tom trenutku. Kada sam izašla napolje imala sam utisak da ne mogu da se nadišem tog vazduha. Sećam se padala je kiša, nisam imala utisak ni da mi je hladno. Samo sam imala osećaj nemoći i nekog gubitka, kao da neko krade i moje studentske dane i moj mlad život i moje prijatelje. Imala sam utisak kao da mene ta bolest samim tim udaljava od svega toga – kaže Arsenijević.

Jelena Arsenijević Foto: Kurir Televizija

Arsenijević je u knjizi rekla da se u tom trenutku oprostila od starog života, načina studiranja, prijatelja i stvorio se strah da će u borbi biti ostavljena:

– Kroz ceo život bila mi je zaista potrebna ljubav i nekako smatram da kada čovek ima ljubav, prijatelje i podršku u porodici, da je on zapravo bogat. I nekako imala sam utisak, ukoliko bi mi svi okrenuli leđa, a konkretno sam to smatrala da će moj suprug u tom momentu meni okrenuti leđa, da ću ja zaista pasti i da više neću ustati. U tom momentu ja sam poklekla i samo mi je trebao taj vetar u leđa koji će mi dati tu snagu i reći ti to možeš da izdržiš, mi ćemo zajedno u tome uspeti. Dećam se kada sam mu saopštila dijagnozu, samo sam ga pitala hoćeš li me ostaviti i u tom trenutku sam počela da plačem. Taj prvi mesec mog lečenja sam imala taj strah da će mi jednog dana reći ja ovo više ne mogu sa tobom da prolazim, kreni sama, a ja idem svojim putem. Međutim, to i nije bilo tako – kaže ona.

Jelena kaže da joj je najteži trenutak lečenja bio prvi konzilijum, i prvi susret sa pacijentima, lekarima, hodnikom:

– Prvi susret sa celim tim odeljenjem onkologije koji je zaista jeziv, sećam se da je tada krenuo suprug sa mnom i ja sam njemu rekla uđi sa mnom na konzilijum jer ja sam imala utisak da neću ništa umeti da u tom trenutku ni razumem, ni zapamtim, niti bilo šta da pitam. I sećam se da sam ja samo sela i samo sam sedela do kraja tog konzilijuma gde su me oni pitali da li imate vi neko pitanje za nas. Ja sam u tom trenutku samo rekla da li mogu da izađem? Apsolutno sam imala taj neki odbrambeni mehanizam u svim tim momentima lečenja gde zaista nisam mogla da poverujem u to da se baš to meni dešava – kaže Arsenijević.

Jelena Arsenijević Foto: Kurir Televizija

Ona je objasnila i da je jedno od pitanja koje joj je često padalo na pamet bilo i pitanje zašto se ovo dogodilo baš njoj?

– Sve vreme dok sam se lečila uvek sam se pitala, zašto meni? Zašto meni to da se dogodi, da li sam možda nešto pogrešila? Imala sam sve vreme taj osećaj krivice. Možda sam mogla nešto drugačije da izmenim, ali ja sam zaista bila mlada u tom momentu i sećam se sve moje drugarice koje su bilo šta imale, neke promene u svojim grudima, to su ili bile neke ciste ili neki fibroadenom, tako da sam se ja pitala zašto i meni nije bila ta cista ili fibroadenom, nego je zaista meni upravo ta dijagnoza postavljena.

Jedan od najosetljivijih, a mnogi će se složiti i najemotivnijih momenata za žene koje prođu kroz borbu sa najtežom bolesti jeste gubitak kose, odnosno prvo šišanje:

– Dijagnoza je za mene jednako izgubićeš kosu. Čim sam dobila dijagnozu, pitala sam doktorku hoću li primati hemioterapije, ona je meni rekla da, biće nekih terapijica. Koliko god da se žene teše, pa to je samo kosa, nekako imala sam utisak kao da otimaju tu ženu i sve to što je vezano za ženu kao da otimaju iz mene. Sećam se momenta kada sam se ošišala to veče, imala sam utisak kao da ću da umrem. Ne zato što sam bolesna, već jer nisam mogla da se pomirim sa tim. To je momenat prelaska iz žene u dečaka, jer sam zaista videla svoj lik tako u ogledalu frizerke. To je bio novogodišnji dan gde sam ja zaista molila Boga samo da mi ostavi samo taj jedan dan kosu. Međutim, meni je to jutro krenulo da opada i nisam želela uopšte da mi to dodatno bude teško da mi opada danima kosa. – kaže ona.

Jelena Arsenijević Foto: Kurir Televizija

Ona je onda podelila i jednu emotivnu scenu koja je pratila njen gubitak kose:

– Sećam se te noći, plakala sam, ušla sam u kuću, moj suprug je došao sa posla i počeo i on da plače. Rekao mi je „ali ja ne plačem zato što ti nemaš kosu, već zato što ti plačeš zbog kose. Kosa je nebitna, kosa će da poraste. Želim da skineš periku da vidim kako izgledaš bez perike“. Ja sam mu rekla, ali ja sam ružna, prosto nisam spremna da se suočim sa tim. On je meni rekao, ja želim zato što ti sa mnom živiš. Pokazala sam mu, on meni rekao, ali vidi kako ti je lepa glavica. Samo se toga sećam. I rekao mi je, spremaj se, idemo za Beograd, Beograd je prelepo okićen. Želim da sijaš u Beogradu i želim da sve zaboraviš. Tako što ćemo da šetamo kroz bulevar, tako što ćemo da idemo u zimsku bajku, tako što ćemo da odemo negde na kaficu i nekako je želeo da se rasteretim. To veće je on učinio da to veće pamtim po tome koliko je zaista on taj stameni stub u mom životu, jak, hrabar – kaže Arsenijević.

Jelena otkriva i da je ta noć bila neprospavana jer nije želela da bez kose spava pored njega, a nosila je turban na glavi koji je neprestano povlačila kako ne bi spao. Turban je neprestano nosila tri meseca, a onda je suprugu, ai i sebi, rekla da želi da počne da spava bez turbana:

– To veče kada sam rekla i njemu i sebi, ja od večeras želim da spavam bez turbana jer ne mogu, ne spavam. Samo se plašim da mi ne spadne. Imala sam taj odvratan osećaj, bilo mi je vruće, neprijatno. Kao da mi je neko skinuo teret sa leđa tu noć kada sam rekla ja više ne želim da spavam sa turbanom na glavi, gde je on meni rekao, pa ja sam tebi to rekao odmah da to uradiš – kaže ona.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 9 za korisnike SBB EON, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet,