KROKODILI U MALOJ BARI POČELI JEDNI DRUGE DA UJEDAJU ZA REP Sve što treba da znate o ratu blokadera: Kad je frka – Vučiću, spasavaj, ipak si nadležan!

Sećate se dobacivanja Aleksandru Vučiću „da nije nadežan“ za ovo, ili za ono… Tek izašli iz puberteta, novopečeni vlasnici indeksa drsko su ponavljali ono što su čuli od svojih profesora o granicama ovlašćenja predsednika države u Srbiji.

„Draga deco, mi treba da učimo od vas, ne vi od nas!“, kliktali su ozbiljni ljudi sa impresivnim akademskim karijerama, i mazali se vazelinom da bi im se lakše uvukli… znate već.

Onda je maca došla na vratanca, i zatražila od predsednika Srbije da raspiše izbore. Ispostavilo se da je ipak Vučić nadležan za ono što njih tišti i čvili. U prvi mah, njihov je nastup bio bahat, s visine, ispadalo je da oni njemu čine uslugu što mu ovog puta ne osporavaju nadležnost, a posle… posle je to bilo moljakanje. Za nešto više od pola godine „pregovarački potencijal“ blokadera istopio se toliko da sada samo mogu da prate vesti na televiziji i da iz njih saznaju kad će izbori biti.

Za to vreme predsednik Srbije demonstrirao je svoje nadležnosti u punom kapacitetu na mnogo ozbiljniji i za državu važniji način. I on i vlada uspešno su prevladali ekonomske probleme izazavane destruktivnim blokaderskim delovanjem. Potom su iskrsle vrlo ozbiljne teškoće izazvane američkim sankcijama NIS-u.

Nadležan ili nenadležan, predsednik Vučić morao je se uhvati u koštac sa vrlo ozbiljnm pretnjom energetskoj stabilnosti zemlje.

A šta su za to vreme radili profesori nadležni za izvođenje nastave koji nisu hteli da predaju, i studenti nadležni i za pozorišni repertoar, i nastavne planove u osnovnim i srednjim školama, za rad semafora na gradskim raskrsnicma, kontejnere za smeće… za sve osim za ono zbog čega su ih roditelji poslali u veliki grad, a država im dala fakultete? Isto ono što rade krokodili u maloj bari – jedni druge počeli su da ujedaju za rep.

Pre neki dan, 85 odsto svih plenuma usvojilo je saopštenje kojim se blokaderi jasno ograđuju od pokušaja političke instumentalizacije svog pokreta. Prvi put direktno su prozvani Srđan Kovačević, advokat Dragana Đilasa, napred pomenuti Tanasije Marinković, te profesor FDU Stevan Filipović. I radikalne grupe Bravo, Sviće i slične, čijih je svih šest članova na čelu sa Milom Pajić sada u Zagrebu, na hrani i džeparcu nepoznatih donatora.

I šta se desilo? Ima ona poznata – istina rasistička – pričica o relativnosti morala. Navodno, jedno afričko pleme na pitanje o dobru i zlu, reklo je da je dobro kad mi njima krademo krave i silujemo žene, a zlo je kad oni to rade nama. Isto to, mutatis mutandis, važi i za naše kradljivce kokoši i jaja.

Tanasije Marinković blokaderski zahtev da se mane njihovog pokreta i da im ne nameće ciljeve svoje političke stranke (Demokratske) proglasio je – kao pravnik – diskriminatorskim, targetirajućim i krivičnim delom! A blokadere – to je nasjmešniji deo vica – proglasio je nenadležnim! Za sve, valjda…

Kad je on krao jaja… pardon, kad je satanizovao i vandalizovao SNS, to nije bilo diskrimatorski. Kad su njegovog kolegu Patrika Drida tukli, to nije bilo targetiranje. I tako dalje, sve potkrepljujućii svoje stavove jajarskom logikom.

I drugi jedan profesor univerziteta, Stevan Filipović sa FDU, naprasno je progledao. Kad su mu blokaderi zamerili što rovari u korist Ponoša, proglasio ih je za decu koja su se uživela u svoju igricu! Dobro jutro, Kolumbo!
Koliko juče bio je spreman da im preda državu na upravljanje jer sve nabolje znaju, oni su cveće Srbije, so naših života, tra-lala… jer je verovao da će iz senke, sa katedre, moći da utiče na njih. A sad – deca!

I tako… Da ne pominjemo da je Mila Pajić iz Zagreba sve blokadere praktično optužila da rade za Vučića! I to nam je spremalo bolju budućnost!

Nema ozbiljnog političkog analitičara u svetu koji ne kaže da su ovo dani velike krize.

Geopolitička karta doživljava tektonske poremećaje, kontinenti se uz pucanje dele, a Srbija se našla na raselini. Blokaderi i opozicioni političari češljaju vunu, dok Vučić danonoćno traži izlaz iz najnovije krize.

Prilike same urede pitanje nadležnosti. U Srbiji, eto, svako radi ono što ume i može.