„ILI ĆU SE UBITI, ILI ĆU IGRATI FUDBAL! NAGAZIĆU 150 NA SAT I…“ Srbin postao najbolji u Italiji, a njegov otac je preživeo PAKAO: Bio je u komi, prošao svašta

Srpski golman Mile Svilar zvanično je najbolji čuvar mreže Serije A.

Dobio je Svilar nagradu i počistio je konkurenciju, a na svečanu ceremoniju došao je u pratnji zanosne supruge June Peters.

I pored toga što dominira u Italiji, Svilar je odlučio da ne brani za fudbalsku reprezentaciju Srbije, što je nedavno potvrdio i Veljko Paunović.

– Kada sam bio ovde, između 2012. i 2015. godine, uz pomoć FSS-a sam išao na puno konferencija. Tada su Holanđani rekli: „Mi smo mala zemlja, ne možemo da izgubimo niti jednog igrača“. Tada sam shvatio da i mi moramo isto. Razgovarao sam sa njim. Zvao sam Svilara i puno igrača koji su bili da kažemo pod nekim znakom pitanja. U razgovoru sa njim sam shvatio da je odlučio da više ne igra za reprezentaciju. Iako sa svim dobrim razlozima, ljudskim i profesionalnim. Da ne otkrivam neke razloge, žao mi je, ali sam pokušao da imam taj pristup, da pokažem svakom igraču da je važan i da ima mesto ukoliko želi da bude ovde – istakao je Paunović.

Pročitaj i ovo:
AVA KARABATIĆ OTKRILA KO JE OTAC NJENOG DETETA! Javno priznala sve: To je moja ljubav iz mlađih dana, nisam ga želela!

1/6

Vidi galeriju

Mile Svilar u reprezentaciji Srbije Foto: Srdjan Stevanovic/Getty Images Europe

Da krv nije voda, te da iver ne pada daleko od klade, potvrđuje upravo čuvar mreže Rome. Mile Svilar potiče iz golmanske porodice i njegov otac Ratko, takođe je bio fenomenalan čuvar mreže. Ratko Svilar iza sebe ima filmsku životnu priču u kojoj je preživeo svašta, bio u komi, ali nikada nije odustajao od fudbala.

On je, svojovremeno, svoju životnu priču podelio za Kurir, a mi vam je u nastavku teksta prenosimo u celosti.

Životna priča Ratka SvilaraPrvi koraci

Borba rukomet protiv fudbala završila se u moju korist. A nije lako u tom gradu nadmašiti rukomet. Ipak, oni su bili šampioni Jugoslavije. Najveće selo u državi, a šampion! Sudbina je htela da upravo tamo provedem prve 23 godine života. Tata iz Like, Titove Korenice, mama iz Brezičana u okolini Prijedora, a ja – Crvenka! Majka mi je posle otišla u Cabunu kod Virovitice, odakle je ubrzo pobegla. Početkom Drugog svetskog rata majka je uzela u ruke šta je mogla i onda beži gde te noge nose… Do Smedereva. Tu se upoznala sa tatom, put ih je dalje vodio do Crvenke gde su se venčali 1946. godine. To je mesto gde smo se brat Petar i ja rodili i gde su nam roditelji živeli do kraja života. Tata je umro 1992, a posle njega i mama.

Živeo sam do dvadeset treće godine u Crvenki. Lepe uspomene me vežu. Prvi put sam se oženio, dobio dve ćerke, imao sam, a i dan-danas imam društvo. Naš šest drugara od detinjstva! A fudbal sam počeo da pikam od šeste, sedme godine. Šljakasti teren, dve cigle i udri. I tako godinama. Ulica protiv ulice. Fudbal do mraka. A mama me traži da dođem kući i počnem da učim.

Prve dve operacije, od ukupno sedam

Bezbrižno detinjstvo prekinuto je 1962. godine kada pobegoh grobaru s lopate. Ja, dete, 12 godina. Stomak me je boleo, otišao sam u januaru kod jednog doktora Nemca i on mi reče da sam dobio stomačni grip. Tako sam pet dana bio kod kuće u bolovima, a ispostavilo se da mi je puklo slepo crevo. Dobio sam sepsu trbušne duplje, isekli su mi nekih 50-60 centimetara creva. Jedva sam ostao živ. Od tada, ceo život imam problem sa stomakom. Ali šta ćeš, živi se.

Detinjstvo mi je, osim toga, bilo lepo. Moralo je da se uči, bio sam odličan đak do petog, šestog razreda, a onda malo popustio. Uh, jedva sam čekao da se završi čas pa da idem na trening. Posle osnovne, upisao sam srednju Mašinsko-tehničku školu u Kuli. Nije bilo lako, svaki dan autobus pa do Kule, a onda nazad, fudbalski trening… Najveći problem bile su smene. Jedne nedelje pre podne, jedne po podne. A treninzu su uvek bili u isto vreme. Problem. Morao sam nazad u školu u Crvenku, vratio sam se tu u Zanatsku školu i završio je. Kasnije u Novom Sadu upisao sam Organizaciju rada pa i to završio. Nikada mi ništa od škola koje sam završio nije trebalo, tokom života, a i sada, bavio sam se drugim stvarima.

Fudbal mi je bio prioritet, došao sam do prvog tima Crvenke i obezbedio mesto među stativama. Bili smo na pripremama u Metkoviću 1969. godine. Tokom prve četiri godine, posle operacije koju sam ima kao 12-godišnjak, nisam imao većih problema, ali potom na svaka tri-četiri meseca naiđu tri dana kada me baš boli stomak. Ali me to i prođe, budem ok, idem dalje. Pred put u Metković baš sam kazivao mami:

– Desiće mi se „ono“ na pripremama. Tada je vreme, prošla su tačno tri meseca.

I bi tako. Bili smo u vozu kada je počeo nesnosan bol, izneli su me iz voza u Sarajevu. Taksi, pravac bolnica Koševo. Creva su mi prirasla, morali su sve to da seku. Moja druga operacija, a imao sam ih sedam. Da, dobro ste pročitali – sedam.

Doživotna zabrana

Ratko, fudbal ti je zabranjen. Doživotno – glasi obaveštenje koje sam dobio od doktora posle operacije na Koševu. Zabranjeno mi je bilo kakvo bavljenje sportom i dobio sam strogu dijetu. Posle mesec i po, dva, oporavio sam se… Otišao sam na trening, ali nisu mi dali da treniram! Hteo sam da raskinemo ugovor, oni ni na to nisu pristajali, pa su odlučili da me pošalju sa Jeftom Guzinom iz uprave klub u Sarajevo kod doktora koji su me operisali da bi čuli šta oni imaju da kažu. Došli smo u bolnicu na Koševu, kod doktora Prcića i Radića. Rekoh im:

– Doktori, govorili ste mi da ću normalno moći da igram fudbal posle operacije.

– Ratko, mi smo te samo tešili. Nema ništa od sporta, nažalost – odgovoriše mi.

Fudbal ili se ubijam
Razočaran onim što sam čuo u Sarajevu vratio sam se u Crvenku, ali s jasnim planom. Igraću fudbal! Nikola Basta, tadašnji predsednik Crvenke, bio je za to da počnem da treniram uz jedna uslov. Potpis tate i mene da to radimo na našu odgovornost. Tata nije bio za to. I onda je usledio čuveni dijalog:

– Tata, ima ona jedna topola između Crvenke i Sivca. Znaš gde je?

– Znam, pa?

– E, nagaziću sto pedeset na sat i zakucaću se u nju! Ili ću se ubiti ili igrati fudbal! Treće nema.

Ne bi mi tata nikada to potpisao da nisam pretio, šta ćeš, morao sam. Potpis! Ponovo trening. Je l’ treba uopšte da kažem koliko sam bio srećan?

Foto: Privatna Arhiva

Fešta u Crvenki

Povratak fudbalu i odmah Prva liga! Najveće selo u Jugi dobija klub u Prvoj ligi! Slavilo se sedam dana u Crvenki. U polufinalu baraža dobili smo Rijeku. Tamo je bilo 0:0, u revanšu 2:2. Svi su šutirali penale, pa je došao red i na mene. Pogodio sam. Pobeda, finale! A tamo dvomeč sa Slogom iz Kraljeva. Kući smo dobili 3:0, tamo izgubili 3:1, popili batine, kamenovali nam autobus, policija nas čuvala, pratila do hotela… Ma, vredelo je! Od Novog Sada do Srbobrana, ispred nas nepregledna kolona automobila, iza našeg autobusa isto. Dolazimo u Crvenku, centralna ulica, ima oko 1,5 kilometara do centra. Svi, ali bukvalno svi na ulicama. Babe i dede koje ne mogu iz kreveta, izneti su napolje sa sve krevetima. U centru – bina.

Nosili su nas na rukama, jagnjići su se svuda obrtali. I tako sedam dana.

Ostali smo samo jednu godinu u Prvoj ligi. Ih, pa šta će im jedna mala Crvenka pored svih onih aždaja. Sudije, svi po malo, i ajde nazad odakle ste došli. A ta godina – nezaboravna. Stadion kapaciteta 3.500 ljudi, a mečeve prosečno gledalo oko pet, šest hiljada gledalaca! Drveće okolo bilo je puno, kuće, terase, odakle god se vidi teren. Kakav period.

Supruga, ćerke

Uz fudbal dosta toga mi se dešavalo i van terena. Brzo sam se oženio sa mojom tadašnjem devojkom iz Crvenke i već u 21. godini dobio prvu ćerku Minu. Četiri godine kasnije na svet je došla i Tina. One su mi danas podarile unuke – Lanu i Monu, ćerke bliznakinje od Mine, i Katarinu i Andreja od Tine. Sa bivšom suprugom ostao sam i dan-danas u dobrim odnosima.

Ima ta priča vezana za mene i devojke u tom periodu karijere. Ne znam zašto je tako, verovatno je do šarma (smeh)! Lepota je prolazna, ali šarm ostaje, tako kažu. E, sada to što pričaju moji saigrači i prijatelji da su sve devojke jurile mene, a ja kao neću, ostaje njima… Pa, dobro, možda je malo neskromno, ali jeste istina, više su one jurile mene nego ja njih. Potrefilo se tako, šta znam.

Foto: Privatna Arhiva

Automobile sam obožavao! I dan-danas ih volim, kao i moj sin Mile. Voleo sam da vozim brzo, ali ne da divljam i da budem bahat. Više je to kao strast, a ne neko pokazivanje drugima.

Vojvodina

Došlo je vreme za sledeći korak u karijeri. A u tim momentima izgledalo je da će to biti Partizan. Klub koji voli i za koga navija kompletna moja porodica. Tata je bio veliki partizanovac. Bilo je sve dogovoreno, ali je u poslednjem momentu propalo! Vratio sam se u Crvenku i nedugo zatim Vujadin Boškov me vodi u Vojvodinu. Veliki klub. Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk, pa odmah iza njih – Vojvodina. Bili smo tim! Ma, timčina. I po ljudskim i po igračkim kvalitetima. Mešaju mi se emocije sada, iskreno, mnogo mi je teško i žao jer smo počeli polako da nestajemo sa životne pozornice… Žao mi je što Niketića, Ivezića, Trifunovića, Bošnjaka… više neću videti. A ni mog dragog Pinkija. Predsednik kluba Petar Palkovljević Pinki preminuo je pre tri sedmice. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni moje priče sa Vojvodinom. Zadržao me je u klubu sedam, osam godina, a da se nije tu našao, verovatno bih u nekom periodu otišao u Partizan. Da sam morao da branim s jednom nogom – to bih učinio za njega.

Žao mi je što smo ostali bez titule. A zaslužili smo je. Hajduk nas je u finišu sezone pretekao. A dobili smo ih te godine 2:0 u Novom Sadu i 4:1 u Splitu. Moj najbolji trener, legendarni Toza Veselinović, pričao je godinama posle:

– Da me neko u tri sata noću probudi, znam da mu izdiktiram ceo tim.

Nije samo Toza zapamtio taj tim. Znaju ga svi Novosađani koji su tada pratili fudbal. A i šire od Novog Sada. Uh, kakva smo generacija bili. I u pobedi i u porazu. Nezaboravno vreme u Vojvodini, a u tom periodu debitovao sam i za reprezentaciju. Devet puta sam nosio državni dres.

Ajaks

Igre u dresu Vojvodine nisu prošle nezapaženo. U Novi Sad je došao Ajaks da me gleda na meču protiv Dinama. Želeli su me i hteli su da se na licu mesta uvere da sam golman za njih. Igrali smo sa Dinamom. Njima je to bio meč za titulu, bilo im je potrebno da nas pobede sa pet golova razlike. Zvao me je moj prijatelj Džoni, kao ovako da pričamo… Rekoh mu baš tada – nikada ne bih prodao drugove, ne dolazi u obzir. A usput dolazi i Ajaks da me gleda. Izgubili smo 1:0 golom u 88. minutu. Odbranio sam 15 zicera. Zvezda je tada uzela titulu. Posle meča ljudi iz Ajaksa seli su u kola i došli kod mene kući. Pitaju koliko tražim, rekoh 200.000 dolara. Odgovaraju:

– Dajemo ti 250.000 dolara, čisto da ne bude nikakvih problema u vezi s finansijama.

Foto: Privatna Arhiva

Međutim, rekoh im da postoji problem. Moj ugovor sa Vojvodinom važi još četiri godine. Spremni su da plate obeštećenje, ali to nije koliko u Novom Sadu žele… Dan posle svega toga sastaje se Upravni odbor kluba, a i ja sam kao kapiten ekipe bio član. Kažem im šta se desilo proteklog vikenda i molim ih da me puste da rešim egzistenciju i napravim veliki korak u karijeri. Bilo nas je 23 u UO. Glasanje!