Vera je svakog 5. u mesecu dobijala pisma od mrtvog sina: Jezivu istinu čula 20 godina kasnije preko telefona

„Mama, kad pročitaš pisma, pocepaj ih i spali“ – ponovo je videla Vera Ivanovna na parčetu papira.

Godine 1996, visok i zgodan Arkadij, tada 29-godišnjak, vratio se iz vojske. Bio je veoma popularan među devojkama u Krasnokamensku. Međutim, nije uspevao da pronađe posao. To mu nije smetalo u ljubavnom životu – koji je bio prilično komplikovan.

Pre vojske bio je u vezi sa Innom, koja mu je rodila sina. Zatim je u njegov život ušla Antonina Loginova, osam godina starija, sa dvoje dece iz prethodnog braka. Arakadij je stalno prelazio iz jedne veze u drugu.

„30. septembra zabrinula sam se: sin ne dolazi kući“, prisećala se Vera Ivanovna za „Komsomolsku pravdu“. „Počeli smo da ga tražimo, zvali rođake, ali bez uspeha. A dve nedelje kasnije našla sam cedulju na kapiji: ‘Mama, upao sam u nevolju, gurnuo nos gde ne treba. Moram hitno da se sakrijem.’“

Po rukopisu – to je bio njen sin. A bile su to lude devedesete. Ljudi su nestajali bez traga. Bolje da se sakrio nego da završi zakopan negde u okolini. I Antonina je potvrdila tu priču.

„Rekla je da je Arkadij video ubistvo dvojice kriminalaca i da je zato pobegao. Shvatila sam da je u velikoj opasnosti“, pričala je majka.

Zatim je stigla nova poruka:

„Mama, treba mi milion rubalja. Za put na Daleki istok.“

Vera Ivanovna je bez oklevanja pozajmila pare od prijatelja i poslala ih preko Antonine.

A poruke su nastavile da stižu:

„Mama, izdržaću, ne brini! Nemoj nikome ništa govoriti.“

„Policija će me strpati u zatvor, a tamo će me kriminalci ubiti. Sakriven sam, tako mora biti.“

Majka, u strahu za sina, nije išla u policiju. To je bila njihova jedina veza.

To nisu ni bila prava pisma – već mali papirići iscepkani iz sveske. Antonina ih je donosila svakog petog u mesecu.

Vera mu je slala pakete: kobasice, meso, kondenzovano mleko. Od njene penzije uvek je dobijao bar 2.000 rubalja. Nekad i više. Jednom je tražio 5.000 jer je „slupao kola“. Od 2012. „žalio se“ na zdravlje – pa mu je slala i lekove.

Sve je išlo preko Antonine, pa preko izvesnog Alekse, zajedničkog prijatelja, koji navodno sve predaje Arkadiju.

„Kad dobijem poruku, srce mi se smiri“, govorila je Vera.

Međutim, došle su mobilni telefoni, došao je internet… ali:

„Mama, ne mogu da te zovem. Zar ti naša prepiska nije dovoljna?“

Po njegovoj molbi, sva pisma je morala da spali.

Novembar 2015. — više nije bilo poruka.

Srce joj je „predosetilo najgore“.

A onda — januar 2016. Telefonski poziv.

„Da li ste Vi tetka Vera? Nemojte više čekati sina. On se nikada neće vratiti. Tonja ga je ubila. Zakopala ga je kod stare kuće.“

To je rekla Antoninina drugarica Jelena. I kasnije ponovila sve isto na saslušanju.

„Za 20 godina me lagala u oči“

„Dolazila je kod mene, pila čaj, jela za mojim stolom… a sve vreme lagala!“ pričala je Vera, zgrožena. „Na njegov rođendan bi mi čestitala: ‘Čestitam rođendan!’ Sada kad se setim – jeza me hvata!“

Policija nije pokrenula postupak protiv Antonine. Razlog: zastarelost krivičnog dela.

Iako je Antonina priznala ubistvo.

„On je monstrum!“

Antonina je ispričala svoju verziju:

„Prve dve godine živeli smo normalno. Ali onda je počeo da pije. Postao je agresivan.“

Zatim je izrekla tešku optužbu — da je Arkadij silovao njenu ćerku kad je napunila 13. Devojčica se navodno plašila očuha, spavala obučena, spremna da beži ako se vrati pijan.

I te noći, oktobra 1996 — poslednja svađa.

„Došao je pijan, počeo da razvaljuje vrata. Bojala sam se. Uletao je unutra, počeo da me guši. Pala sam na njegove alatke i zgrabila prvo što sam dotakla — čekić. Udri, udri… Bilo je to ili on ili ja! Kasnije su rekli da sam ga udarila 15 puta po glavi.“

Zatim je telo uvila u ćebe, odvukla u podrum i tu zakopala.

Kuća je godinama kasnije srušena — ali posmrtni ostaci su pronađeni.

„Najvažnije je da sam odgojila svoju decu. Danas su odrasli, rade, imaju svoje porodice. A Arkadijeva majka – ona nije bila dobra majka“, rekla je Antonina, bez trunke griže savesti.

Jedina kazna — zbog prevare

„Sumnjali smo da Arkadija više nema, ali nismo smeli da povredimo Veru Ivanovnu“, kaže jedna rođaka.

Vera se, uprkos svemu, borila za njegovo ime. Tražila ponovnu istragu navodnog silovanja — ali slučaj je odbačen zbog nedostatka dokaza.

Na kraju je Antonina osuđena zbog prevare — godinama je uzimala novac i pakete koji nisu bili namenjeni njoj.

Dobila je oko 4 godine zatvora. Kaznu je odslužila i preselila se, zajedno sa ćerkom.

Vera Ivanovna — umrla je prošle godine. Čekajući sina do samog kraja.

„Zločin je počinjen 1996. godine, po starom Krivičnom zakoniku RSFSR,“ objašnjava pravnik i bivši tužilac Jevgenij Zobov.
„Zastarelost za ubistvo bez otežavajućih okolnosti bila je 10 godina, a sa otežavajućim 15 godina. Kako se Antonina nije krila i identitet ubice je utvrđen tek nakon isteka roka — krivično gonjenje više nije bilo moguće.“

(Kurir.rs/KP.RU)

 Video: Ubistvo u Mostaru