„IMALA SAM RAK, A KOLEGE SE NISU JAVLJALE, JER SU MISLILI DA TRAŽIM PARE“ Ćana otkrila koliko je estrada surova: Samo ju je ova koleginica zvala na dva dana

Pevačica Ćana, vodila je 2013. godine bitku sa opakom bolešću. Pevačica nije mnogo govorila o teškim danima jer je ona uvek bila neko ko izaziva osmeh ljudima, ali je nedavno u jednoj emisiji otvorila dušu gde je progovorila o stresnim momentima, ali i kolegama.

– Božjom milošću sam se na vreme obratila lekaru. Sama sebe sam uverila da će sve biti u redu. Odlazila sam na magnet, na konsultacije, operisao me je profesor Džodić koji je divan, umirujuće je delovao na mene. Osećala sam se bolje jer mi je on prišao i rekao: „Dušo, biće sve u redu.“ Na svu sreću nisam imala hemioterapiju ni zračenje, jer je bolest bila u početnoj fazi, ali se radilo o jako progresivnoj vrsti koja miruje. Međutim, kad krene, u roku od nekoliko dana napravi harakiri u organizmu. Dobila sam lek koji je sprečavao dolazak hormona pošto je bio u pitanju hormonski kancer, pet godina je trebalo to da pijem – rekla je folkerka kojoj se tada pojavio još jedan zdravstveni problem.

– Posle sam imala drugi problem, zapatila sam stafilokoku, dobrih dva meseca sam se sa time borila. Nijedan antibiotik nije uspeo da ga počisti nego je morala ići još jedna operacija i kompletno čišćenje rane. Posle je bilo sve okej – zaključila je Ćana kroz osmeh u emisiji „RTS ordinacija“.

– Nekoliko kolega je pisalo, zvalo, ali su me neke situacije razočarale. Meni nije ništa trebalo materijalno, sve to sam imala da ispoštujem, jer sam nekako tako vaspitana i odgojena da se nikada nisam pružala više nego što mi je pokrivač, a uvek sam imala za taj neki crni fond, za ne daj Bože, tako me majka vaspitala i meni nije trebalo to, nego mi je trebalo prosto: „Ej biće sve u redu“. Prijatno me je iznenadila Goca Lazarević. Mi nismo bile toliko bliske, ali ona je najviše telefonirala. Ona je bukvalno svaki drugi dan zivkala. Dok nije prošla operacija čak nisam htela nikome ni da kažem, ali onda naravno svi su saznali i onda je krenulo onako da… Međutim, neki ljudi sa kojima sam baš bila bliska, bar sam ja to smatrala…

– Ne bih htela da kažem imena. Kad su imali neke porodične situacije, ne znam, umre majka, umre otac, uvek sam zvala, „je l’ treba nešto“, „je l’ treba da ode moj suprug nekog da sačeka“, jer znam koji je to šok, ja sam prošla to i izgubila sam i majku i oca i znam odlično kako to izgleda i svaki čovek je sluđen – bila je iskrena za Skandal.

[embedded content]

– Razočarana, da. Čekaj, stani, ne treba mi ništa, je l’ se plašiš da ću da ti tražim pare neke? Pa pre svega imam braću svoju, mislim teško bih se odvažila da tražim od kolega ili bilo koga i da mi treba, znači postoje ljudi. Ja sam gradila prijateljstva izuzetno čvrsta gde sam imala načina, nego zar je teško napisati jednu porukicu. Znaš, kao da je rak nešto prelazno pa kao da će da pređe sad i na tog nekoga. To me je malo pogodilo ali dobro. Što je rekla Isidora Bjelica na televiziji, baš sam je gledala i to je živa istina, ponekad vam bolest ne dođe kao kazna nego vam dođe kao nagrada da pročistite u svom životu neke ljude, da prosto postavite stvari jer ti ne znaš dok ne dođeš i priliku da nekog proveriš.