Sanja Pavić Vidić (44) i njen suprug su pre dve godine Zemun zamenili Valensijom, a stan kućom s prostranim dvorištem od čak 12.000 kvadrata, što je za 4.000 kvadrata više nego stadion Crvene zvezde. Ukoliko dobiju blagoslov vladike, njihovo malo carstvo uskoro će krasiti i svetinja – pravoslavna crkva u sopstvenom dvorištu.
U rasejanju im kažu fale crkva i liturgija, a Sanja je odmah nakon selidbe rekla: „Ovde ćemo izgraditi crkvu“ i tako će, veli, uz Božju pomoć, i biti. Sanjin suprug, koji je po zanimanju građevinski radnik, nije imao mnogo posla, a ona s druge strane, iako je fakultetski obrazovana, nikako nije mogla da se zaposli, što je, uz vreme koje Španija ima, presudilo da se presele iz Srbije u Španiju.
– Imali smo naš stan u Zemunu i rešili smo da ga prodamo. Ovde smo kupili kuću u mestu Kasteljon, koje je 40 km udaljeno od Valensije. Ovde je stalno toplo, nije da zimi nije hladno, ali nije kao u Srbiji. Doduše, sad nam nedostaje sneg – kroz smeh će Sanja, koja se trenutno bavi proizvodnjom bosiljka.
Sanja Pavić Vidić se preselila u Španiju sa porodicom Foto: Privatna arhiva
Postoji nada da će uskoro dobiti posao u školi i predavati biologiju i hemiju. Kad su se doselili, bilo je prelepo. S obzirom na to da nisu želeli da to bude veliki grad, izabrali su idealno mesto. Imaju dvoje dece, sina i ćerku, kao i pet pasa. Nisu znali jezik, ali su ga uz trud i posvećenost naučili.
– Ovde su nas lepo prihvatili. I deca su u školi dobro prihvaćena, ovde se na nastavu ide od devet do 17 časova, a vreme odmora je od 13 do 15 sati. Vi birate da li se deca odmaraju u školi uz aktivnosti ili kod kuće. Španci su poprilično druželjubiv narod i dosta su nam slični, vrlo brzo smo ostvarili kontakt s njima, radoznali su i uvek spremni da pomognu. Rekla bih i da su dosta opušteniji od nas, njihov život je lagodniji i nema tenzije – priča Sanja za Kurir.
Ovde se služe liturgije Foto: Privatna arhiva
Inače, kuća s dvorištem od 12.000 kvadrata koštala ih je, prema njihovim rečima, kao jedan prosečan stan u Beogradu. Međutim, nedostajale su im crkva i nedeljna liturgija.
– S obzirom na to da sam ja neko ko je u veri, to je stvar koja nam je jako nedostajala. Ovde postoje ruska crkva, rumunska, ukrajinska. Išli smo u te crkve, ali ipak poželite tu liturgiju da čujete na vašem jeziku. Te crkve su od nas udaljene 150 km, svake nedelje smo prelazili 300 km kako bismo bili na liturgiji. Sasvim slučajno sam jedno veče naletela na obaveštenje da će prvi put u ruskoj crkvi biti održana liturgija na srpskom jeziku. To se desilo 5. oktobra prošle godine – priseća se sagovornica Kurira.
Sanja sa porodicom u crkvi Foto: Privatna arhiva
Tada su upoznali protojereja-stavrofora Dušana Erdelja, koji je i inicijator osnivanja crkvenog života u Andaluziji i Valensiji. Prilikom upoznavanja, Sanja je ocu Dušanu predočila ideju o izgradnji crkve u njihovom dvorištu.
– Čim smo stigli u tu kuću i dvorište, ja sam stajala, posmatrala i rekla: „Ovde će biti crkva.“ Suprug se smejao, ali sam mu rekla da sam ozbiljna. Ispričala sam to ocu Dušanu, on je ostao zatečen. Bio je naš gost, dopali su mu se ideja i mesto. Sada se čeka blagoslov vladike zapadnoevropskog Justina. Bez njegovog blagoslova ne može ništa da se radi. Kad će to biti, ne zavisi od nas. Treba i sakupiti sredstva za to, ali uz Božju pomoć, nadam se da će sve ići kako treba – nada se Sanja.
Iza ove kapije će biti sagrađena crkva Foto: Privatna arhiva
Vernici ujedinjeni
Učestvovali u radovima na izgradnji hrama
Sanja i njena porodica učestvovali su, pored još nekoliko vernika, na radovima pri uređenju Hrama Svetog apostola Jovana Bogoslova, koji se nalazi u samom centru Valensije.
– Pronašli smo taj prostor i organizovali smo se da napravimo sve to. Bilo je i rušenja zidova i krečenja, moj suprug je bio taj koji je vodio ceo taj posao, s obzirom na to da se time bavi. U krečenju su učestvovala i naša deca, udarnički smo svi radili. To je bio jedan veličanstven događaj, svi smo se trudili. Nismo bili svesni da smo uspeli u tome. Kad je došao dan otvaranja crkve, pomislila sam: „Bože, da li smo zaista uspeli?“ Sve je to dosta napredovalo i zahvaljujući ocu Dušanu – kaže nam ona.
Dodaje da ona i njen suprug iz najbolje namere daju deo placa.
– Mi nećemo imati veze s finansijama, osim što smo dali deo zemlje i finansijski ćemo pomoći u izgradnji koliko budemo mogli – naglašava.
Otac Dušan Erdelj sa Sanjom i njenom porodicom Foto: Privatna arhiva
Kaže i da je velika stvar kad slavite slavu i kad imate gde da odnesete kolač i žito da se osveštaju.
– Prvu slavu smo proslavili bez tog bitnog detalja, imali smo kolač i žito, ali nismo imali nikoga da nam osvešta. Lično mi puno znači postojanje SPC na tlu Španije. Naša crkva u Valensiji je još uvek u povoju, ali dobro je da se pročulo i da dolaze ljudi, dobro je da se okupljamo i družimo. Mi smo zadovoljni i nismo se pokajali. Porodica nam nedostaje, ali smo u svakodnevnom kontaktu – zaključila je ona.
