„PLAKAO SAM KAD SU MI UMRLI RODITELJI I ŽENA, ALI TA SMRT…“ Filmska priča čuvenog Srbina: Zbog Medlin Olbrajt ŽESTOKO NADRLJAO, pisao istoriju naše košarke…

Nekada je dominirao na košarkaškim terenima i pisao istoriju igre pod obručima u našoj zemlji, a sada iz nedelje u nedelju ostavlja dubok trag u studiju Arene Sport posle evroligaških mečeva.

Vlade Đurović dobro je poznato lice u svetu srpske košarke, a iza sebe ima zaista filmsku životnu priču koju je jednom prilikom podelio za Kurir.

Pročitaj i ovo:
TROJE NA INTENZIVNOJ NEZI: Informacije o povređenima u teškoj nesreći kod Rume

1/5

Vidi galeriju

Vlade Đurović Foto: Printscreen / Arena sport, Screenshot, PrintScreen / RTS

Njegovu životnu priču možete pročitati u nastavku teksta…

Vlade Đurović, životna priča

Ceo život je proveo u košarci, trenirao je 26 klubova u 13 zemalja. Ljudi kažu da je prgav, strog. I on je svestan tih etiketa, ali tvrdi da sve to nije istina. Kaže i to da su igrači koje je trenirao svesni toga da je pošten čovek. Priznaje, jeste kroz karijeru i psovao i grdio, ali se uvek borio za igrače, za njihove plate, išao u školu da razgovara sa profesorima kad neki košarkaš popusti s učenjem… Učio je mnoge mlade ljude, a danas njega uči jedan Jug. I ima „jak“ razlog zašto nosi brkove

Rođen sam 1948. u Beogradu, u udbaškoj porodici. Inače, poreklom smo iz Bosne, sa Romanije. Moj otac se zvao Danilo, a majka Mileva. Otac je bio prvoborac i nosilac Partizanske spomenice. Do 26. godine živeo sam s njima na Senjaku, a onda sam prešao sa ženom da živim u centru grada. To ti je, eto, ukratko nešto o meni.

Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Živeli smo u „Udbinoj“ zgradi, tamo preko puta Sajma, pored kuća i vila koje su pre rata pripadale nekim drugim ljudima. Ti drugi ljudi su pre rata bili za kralja. Mrzeli su nas, a ja ih i razumem. Ipak smo mi, na neki način, došli u njihove stanove i potisnuli ih u mali prostor, na tavan ili u podrum.

Kao mali nisam razumeo zašto nas nisu voleli. Išao sam, recimo, stalno na pijacu sa majkom i viđao bi ih kako nas gledaju popreko. Oni su bili neki drugačiji svet, gospoda; muškarci su imali šešire i kapute, dok se moji roditelji i komšije nisu tako nosili. Majka bi me uvek povlačila kada smo ih sretali, uz rečenicu: „Pusti njih, oni su ostaci. Mi smo proleteri i komunisti, a oni su gospoda.“

Ime sam dobio po očevom drugu iz rata i nije mi se sviđalo kad sam bio mali. U Beogradu je tada bilo moderno ime Vlada i ja sam voleo da mi to bude ime, pa sam se tako i predstavljao. Kad sam završio gimnaziju i upisao fakultet, lična karta je bila na Vlade, diploma na Vlada, pa je tu bilo sto čuda. Krivo mi je što mom sinu nisam dao ime Danilo, mnogo sam voleo to ime.

Mladež na majku

Odrastao sam sa ocem, majkom i mlađim bratom Draganom, koga smo zvali Barke. Bio sam strog prema njemu, morao je da me sluša, ali sam ga pazio. Košarkaši su imali tu privilegiju da putuju stalno i uvek sam mu donosio odeću po poslednjoj modi iz inostranstva. Uvek sam mu kupovao isto što i meni. I dalje živi na Senjaku i s njim se viđam često.

Ja ličim na majku, ona je imala mladež na licu kao i ja, bila je visoka, za razliku od oca. Brat se bacio na oca.

Majka me je stalno terala da učim. Recimo, moram da pročitam neki tekst iz čitanke i onda, dok sve tečno ne pročitam nisam mogao da ustanem sa stolice. Nema, majka mora da se sluša! Ona je radila sve dok se brat nije rodio, onda je brinula o nama. Tata je bio onako grub čovek, major Ozne, posle je prešao u Udbu. Stalno je bio zauzet i nikada nije imao vremena, čak nije ni znao da igram košarku. Znao je da treniram nešto, ali tek kad sam ušao u prvi tim.

Osnovna škola

Bio sam odličan učenik u osnovnoj. Išao sam u OŠ „Veselin Masleša“, a učiteljica mi je bila neka Dušanka iz Kragujevca. Mnogo je volela pesmu „Tekla reka Lepenica pokraj grada Kragujevca“ i mi smo to, sećam se, uvek pevali na muzičkom. Ona je udarala takve šamare deci da to nije normalno! Mene, hvala bogu, nije tukla, jer sam bio dobar, a i bolje što nije, jer bih dobio batine i od oca što sam napravio problem. Disciplina je bila jaka u školi, to su bila takva vremena.

Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

I dan-danas kad se nađemo na proslavama ti možeš da vidiš da su moji drugovi iz škole vrhunski stručnjaci u raznim oblastima, koji žive u celom svetu. Svi su napravili nešto. Ja sam posle gimnazije završio Višu trenersku školu i Višu školu za spoljnu trgovinu, kojom se nikada nisam bavio, jer sam želeo da budem trener.

Bežanje iz škole

Desetu gimnaziju sam završio na Topčiderskom brdu. U to vreme je bilo mnogo učenika koji su bežali sa časova jer se nisu spremili. Naravno, bežao sam i ja, i to da gledam treninge sa mojim drugom koji je bio partizanovac. Voleli smo da gledamo treninge Stjepana Bobeka. Kada smo imali neki težak čas, uvek bismo odlazili na stadion Partizana. Tamo je bio lep park ispred, u kome su zapravo i počeli prvi razgovori o tome da se ja bavim sportom.

Devojke iz naše generacije nisu nikada gledale nas, nekako su uvek volele starije i nas bi to mnogo pogađalo. Ove mlađe devojčice nas nisu interesovale, jer su bile male, normalno. Prvi put sam se zaljubio u osmom razredu osnovne škole u devojku koja se zvala Karmela, bila je iz Zagreba. Sad kad se setim, ona uopšte nije bila moj tip, bila je plavokosa sa bledim tenom, a ja sam se uvek kasnije zabavljao sa tamnoputim devojkama.

Profesorka engleskog

U petom razredu smo počeli da učimo engleski i dobili smo divnu nastavnicu. Sećam je se i dan-danas, bila je prototip jedne gospođe i uvek sam joj se divio. Sviđalo mi se kako se oblačla i predavala i zbog nje sam mnogo više učio engleski nego druge predmete, jer sam se plašio da ću se obrukati pred njom ako me nešto bude pitala, a ja ne znam. Zbog nje sam kasnije počeo da gledam kako se žene oblače i da razvijam ukus, ako me razumeš šta hoću da ti kažem.

Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Prvi trening

Košarku sam počeo da igram sa 15 godina, u prvom razredu gimnazije. Svi smo igrali fudbal, jer je bio popularan. I, jednom prilikom, moj drug iz gimnazije Šilja Novović mi kaže: „Ma, daj, što ideš na fudbal, ajde da idemo na košarku! Visok si, greota da ne probaš.“ I tako jedan dan rešim ja da idem u OKK Beograd na trening, ali nisam imao opremu. Stanovao sam blizu Gimnazije i došao sam kući da popakujem opremu i da zajedno sednemo na autobus 39 do Dunav stanice, tu je blizu stadion OKK Beograda. Oni su već bili prvaci košarke u Jugoslaviji, velika imena, Korać, Gordić, Trajko Rajković, Nikolić, sve čuveni košarkaši. Trener me odmah primi, jer sam ja za to vreme bio neka visina. Igrao sam četvorku.

Radivoje Korać

Kad sam imao nekih 17 godina, Bora Stanković koji nas je trenirao i već bio u Fibi, došao je jedan dan i reko je Šilji, Cveletu i meni da prelazimo u prvi tim. Nije bilo srećnijih osoba od nas! Prvi tim!

1/7

Vidi galeriju

Košarkaš, trener i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne košarkaške organizacija – veliki Bora Stanković Foto: Dragan Kadić, Dado Đilas, Starsport©

Dolazimo mi sutradan na prvi trening, kad tamo – Radivoje Korać! On je bio jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam upoznao u životu, a upoznao sam ih mnogo. On je išao u pozorište, gledao balet i slušao operu. Uvek je bio u džemperu i nikada nije voleo odela. Bio je velika zvezda, svi su znali za njega, jer je bio riđ i davao je u svakoj utakmici po 30 ili 40 poena. Svi su znali da je OKK Beograd prvak košarke. Stalno je stajao na ćošku u Knez Mihailovoj i to se i danas zove Žućkovo ćoše.

A ovo mi je veoma draga anegdota iz tog vremena, to se pamti za ceo život, slušaj!

Kada bih upoznao, recimo, neku dobru devojku, uzeo bih je za ruku i poveo u bioskop „Jadran“. Dolazili smo pola sata ranije i namerno sam šetao Knez Mihailovom jer sam znao da će me čuveni Radivoje Korać videti. I tako, mi se kao šetamo, a na ćošku se pojavi on i onako šmekerski mi kaže: „E, zdravo, Vlado, kako si? Danas si baš bio dobar na treningu, sutra je trening u šest, ne zaboravi!“ Kao da ja ne znam u koliko sati je trening! On se vrati, a devojka mi oduševljeno kaže: „Jao, pa ti poznaješ Koraća!“

Foto: Nemanja Nikolić

Sa njim su uvek stajali poznati Beograđani i sportisti. Kad bi došao na bazen Tašmajdan, svi su se okupljali oko njega. Studirao je elektrotehniku, ali nikada je nije završio, jer je stvarno bio mnogo zauzet, s jedne strane klub, s druge reprezentacija. To je prva generacija koja je počela da nosi medalje i oni su istrasirali put drugoj generaciji košarkaša.

Dan kada sam najviše plakao

Najviše sam u životu plakao kada je Radivoje poginuo. Plakao sam kad su mi umrli roditelji i žena, ali mi je ta smrt ostala duboko urezana u sećanju.

Poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada se vraćao iz Sarajeva. Padao sam na ispitima na fakultetu zbog toga što se desilo… Dugo mi je vremena trebalo da prihvatim tu činjenicu. Čuvali smo mu mesto i nakon smrti u OKK Beograd.

Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Slavicu sam upoznao na košarkaškom terenu. Došla je sa drugaricom čiji je rođak trenirao kod mene. Imao sam 26 godina i zaljubio se na prvi pogled. Predložio sam joj da zajedno pogledamo neki film u „Jadranu“ i tako smo počeli da se zabavljamo. Moja supruga i ja smo se zabavljali četiri meseca pre nego što smo se uzeli. Sa 26 sam se oženio, a već sledeće godine sam dobio sina. Mislio sam da sam bio zreo, ali nisam. Imao sreće da je ona bila dobra majka i supruga. Moji prijatelji uvek su govorili: „Idemo kod Slavice“, nikada nisu govorili idemo kod Vlade.

Venčali smo se dok sam bio u vojsci. Da bih dobio sedam dana, kum Tanjević je došao iz Sarajeva i iznenadili smo sve. Čekao sam poslednji rok da odem u tu JNA, sa mnom su bili sve sami klinci. Predavao sam im, poručnik me je terao da im pričam o Titu, svašta je tu bilo… A zbog ženidbe sam dobio nedelju dana odsustva, naravno.

Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Trenerske vode

Sa 25 godina sam uvideo da dolazi nova generacija, koju ja ne mogu da nadmašim jer sam bio prosečan igrač, da sam dostigao svoj maksimum. Stalno sam bio u ekipi, nosio sam broj četiri, ali nisam mogao da postanem deo reprezentacije. Na nagovor mog kuma Tanjevića, koji je godinu dana stariji od mene, a u to vreme je trenirao KK Bosna, odlučim da postanem trener. „Tvoji komentari u toku utakmice su uvek odlični!“ Kažem predsedniku kluba, a on oduševljen. „Upiši višu trenersku školu, mi ćemo da te školujemo i da te zaposlimo za stalno, kao profesionalca“. Zamisli sad mene, ja sa 25 godina, počeo sam da radim u klubu kao prvi profesionalac u istoriji OKK Beograda. Imali su sekretara, doktora i šta sve ne, ali svi su bili honorarci ili volonteri.

Više od trenera

Jedan od razloga zašto sam kao trener imao uspeha leži u tome što sam u školi proučavao osnove psihologije i sociologije. Moja nastavnica srpskohrvatskog, koja mi je bila i razredna, često mi je govorila da ako hoću lepo da pričam, da čitam Andrića, a ako hoću da naučim nešto o psihologiji, da čitam Dostojevskog. Uradio sam tako i mnogo sam joj zahvalan na tome, jer mi je to omogućilo da lepo izlažem i da me igrači slušaju. I sada kada komentarišem, ljudi su svesni da lepo pričam i razumeju. Igrači su mangupi, svi imaju