Na prometnom uglu Bulevara oslobođenja i Novosadskog sajma, pre nekoliko dana dogodila se situacija koja bi mogla da se desi svakome od nas – ali ono što je usledilo izazvalo je mnogo dublje razmišljanje o današnjem vremenu i svetu u kojem živimo.
Snežana iz Novog Sada je, čekajući taksi, pala nakon što se saplela o neravan deo trotoara koji je podiglo korenje drveta.
Žena u Novom Sadu je pala na ulici dok je čekala taksi. Foto: Promo
– Danas, oko 13.25 dok sam na uglu Bulevara oslobođenja i Novosadskog sajma čekala taksi, zapela sam na asfalt koji je podiglo drvo i pala. Povredila sam desnu ruku i levo koleno, jer sam se tako nekako dočekala da ne padnem potrbuške. Nije ovde toliko važno što sam pala, nadam se da nije ništa ozbiljno (iako, daleko bilo, može da bude jer imam osteoporozu) već činjenica da je od prepunog stajališta ljudi samo – jedna devojka pritrčala da mi pomogne. Skupila je moje stvari, pitala nekoliko puta da li mi je dobro, da li mi treba još neka pomoć. Dok su svi ostali mirno stajali – ispričala je ona na Fejsbuk grupi Novosađanke i cinično dodala:
– Možda je neko uspeo i da me snimi, da budem atrakcija na društvenim mrežama!
Snežana kaže da koliko god da su je zaboleli koleno i ruka, mnogo više je bolela činjenica da je od gomile ljudi samo ta devojka ispala – čovek.
– I taksista me pitao da li sam dobro jer je video da sam pala. Njih dvoje od 20 ljudi! – zaključila je ona ogorčeno.
Svako gleda sebe, postali smo kao zombi, komentarisali su ljudi. Foto: Ilustracija, Shuttrestock
Njenu objavu ubrzo su propratili brojni komentari sugrađanki, koji su pokazali da je priča mnoge pogodila u srž.
– Gubi se i zaboravlja da je ljudskost najdivnija osobina čoveka – napisala je Mirjana, jedna od članica grupe.
– Sve više se oseća da, iako smo okruženi stotinama ljudi, u trenutku kada ti zatreba pomoć, možeš samo da se moliš Bogu da ti neko priđe. A svi se hvalimo kako smo veliki, jedinstveni, humani – a u stvarnosti okrećemo glavu.
Dodala je i da je to, nažalost, postalo ogledalo našeg vremena.
„Postajemo sudije, umišljeni gorštaci koji misle da se njima ništa ne može desiti, iako smo svi zavisni jedni od drugih. Vrednost čoveka je veća kada zastane, klekne i podmetne leđa da pomogne drugome da se digne“.
Sličnog su mišljenja bile i druge korisnice:
„Postali smo zombiji“, napisala je Tatjana. „Kod većine više ne postoji empatija“.
„Postali smo samoživi… Svako misli samo na sebe. Nije nekada bilo tako“, dodala je jedna Milena.
U moru ravnodušnosti, upravo je ta „jedna jedina devojka“ pokazala koliko i najmanji gest može značiti. U vremenu kada prolazimo jedni pored drugih bez pogleda, njena reakcija podsetila je da empatija i dalje postoji – samo je treba oživeti.
Možda, kako kaže autorka objave, „nije važno što sam pala“, ali ono što nas je ta priča naučila itekako jeste – čovek se ne meri snagom, već spremnošću da pruži ruku onome ko je pao.
