MISTERIJA DUGA PREKO DVE DECENIJE I NERASVETLJENO UBISTVO KOJE JE POTRESLO SRBIJU! Ispovest koja se čita u dahu: „Bog je namestio da otac i sestra budu gore…“

Misterija duga više od dve decenije i dan danas traje, te odgovora na pitanje ko je ubioBranka Bulatovićai dalje nema.

Popularni Bata Bulatović bio je generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore (FSSCG), a ubijen je 26. marta 2004. godine ispred prostorija Saveza na Terazijama, a ovaj zločin nikada nije rasvetljen.

Tačno 20 godina od ovog ubistva, Brankov sin, Blažo Bulatović, dao je emotivnu ispovest za Kurir u kojoj je govorio o tragedijama koje su ga pogodile, ali i ojačale, te od njega napravile čoveka o kom svi imaju samo reči hvale i trenera koji polako, ali sigurno krči put u svetu fudbala.

Njegovu ispovest objavljenju 26. marta 2024. godine možete pročitati u nastavku teksta.

Blažo Bulatović, životna priča

Koliko čovek može da bude jak kada kao dete doživi veliku tragediju. Kada u trenutku ostane bez oca koji mu je bio sve – muška ruka, idol, neko koga je beskrajno voleo i koji mu je život činio savršenim!

Blažo Bulatović je već sa 14 godina morao preko noći da odraste i ispliva iz užasne situacije u koju ga je sudbina dovela. Njegov otac, Branko Bata Bulatović, ubijen je 26. marta 2004. godine, a ovaj zločin ni posle dve decenije nije rešen.

Na godišnjicu ubistva koje je potreslo region, Blažo Bulatović je u emotvnoj ispovesti govorio o tragičnom danu, svom detinjstvu, životu pre i posle smrti oca, problemima sa kojima se suočavala njegova porodica, ljudima koji su bili tu kao podrška, ali i o drugoj tragediji kada je izgubio i sestru.

Od dečaka koji je uz oca imao prelepo detinjstvo, preko momka koji je pre vremena morao da odraste i talentovanog fudbalera do, sada već uspešnog trenera, Blažo je prošao trnovit put koji mnogi ne bi izdržali.

Od raja, do ivice pakla

– Ja sam generalno sa tatom odrastao uz fudbal i meni je fudbal bio sve na svetu. Ja sam uz tatu, odlazeći kod njega u Savez i na skoro svaki trening reprezentacije, na druženja sa velikim fudbalskim imenima u to vreme, Savićević, Mijatović, Stojković i mnogih drugih koji su igrali na Svetskom prvenstvu 1998. i Euru 2000. godine. Ja sam imao to neko lepo detinjstvo, trenirao sam fudbal, išao na Mundijal i Euro i meni je taj život dečački od šeste do 14. godine bio kao bajka. Tata mi je ispunjavao sve želje, svuda me je vodio, pričao sam sa igračima, slikao sam se sa njima, imao sam od svakog dres… Imao sam orman gde je bilo 100, 150 dresova! To je priča koju nikada neću zaboraviti! Ja sam bio i talentovan za fudbal i tatina najveća želja je bila da se ja bavim fudbalom! Da li kao igrač, da li kao trener, da li kao funkcioner… Znam da mi je jednom prilikom rekao da se nada da će fudbal biti moj život kao i njegov. Biću zahvalan svom ocu do kraja života jer to što je on meni priuštio to ja nikada neću zaboraviti! Došao je i taj 26. mart 2004. koji je… Koji je promenio sve!

Foto: Starsport

Rano detinjstvo

– Mi smo živeli u jednom malom stanu na Palasu, skromno. On je pre Fudbalskog saveza bio direktor FK Budućnost iz Podgorice, baš kad sam se ja rodio postao je savetnik generalnog sekretara FSJ i tada smo se svi porodično i definitivno preselili u Beograd. Sećam se i svoje prve utakmice fudbalske, bio je to meč Zvezda – Barselona, a isto 1996. godine vodio me je i na susret reprezentacija Jugoslavije i Farskih Ostrva. To su dve prve utakmice kojih se ja sećam na koje sam išao. Bilo je to normalno detinjstvo u kom verovatno nisam bio ni svestan ko mi je tata, ali kako sam počinjao sa njim da idem na utakmice počeo sam da kapiram koju funkciju ima moj otac.

Zvezda – Barselona

– Stadion je bio krcat, to je bila legendarna utakmica koje se sećam kao juče! Zvezda daje gol za 1:0, stadion puca, ja sam bio oduševljen! Završila se utakmica 1:1, ali kada smo išli kući ja sam tatu molio da me vodi na svaki naredni meč. Tako sam zavoleo Zvezdu, a počela je i još veća ljubav za fudbalom!

[embedded content]

Mundijal 1998. i Euro 2000. godine

– Imao sam tu čast da budem i na Svetskom i na Evropskom prvenstvu. Sećam se Eura, ja sam bio sa njima u hotelu i dolazio sam u susret sa igračima. Postoji zanimljiva anegdota… Protiv Slovenije je Mihajlović dobio crveni karton, protiv Norveške je isključen Kežman, protiv Španije je Jokanović zaradio parni žuti i imao je suspenziju za četvrtfinale sa Holandijom. Ja sam posle Slovenije malo pričao sa Mihom i sećam se da mi je tata rekao ‘Ej bre, rekao sam ti da mi ne diraš igrače!’, a ja sam mu odgovorio ‘Ne, ne, ne, ja ti diram ovoga što ne igra sledeću utakmicu’. Tu su se i igrači smejali, sećam se pred četvrtfinale sam pričao sa Jokanom kom sam bio simpatičan i opet je došao tata i rekao ‘Je li bre, koliko puta treba da ti kažem nemoj igrače da mi diraš?’, a ja sam mu odgovorio ‘Pa Jokan ne igra sutra’. I onda su se oni smejali i to im je bilo interesantno.

Osnovna škola

– U prvom razredu sam počeo da treniram fudbal. Bilo je lepih trenutaka, do trećeg, četvrtog, petog razreda svi su postali svesni ko je meni otac. Svaki drugar koji me je zamolio za neki dres za deset dana bi ga dobio, da li je to Milošević, Kovačević, Mijatović… Ja sam to uvek za svoje drugare donosio! Da ne pričam za karte za utakmice, ko god pita, kome god treba, karte za utakmice reprezentacije sam svim drugarima donosio. Imao sam jedan mnogo lep položaj i bilo mi je drago što mogu da usrećim svoje drugare što se tiče tih utakmica i fudbala.

1/3

Vidi galeriju

MISTERIJA DUGA 20 GODINA! Potresna ispovest Blaže Bulatovića: Bog je namestio da otac i sestra budu gore, oni su mi VEČNI MOTIV Foto: Privatna Arhiva

Poraz od Azerbejdžana i surovi osmaci

– Sećam se i jednog perioda koji je za mene bio onako… Bio sam šesti razred i reprezentacija je igrala one čuvene utakmice sa Azerbejdžanom, ako se sećaš onih mečeva… To su sad malo ružnije strane fudbala, ali to je život i to će uvek biti. Sećam se da smo izgubili tamo 2:1 da bi mene osmaci, koji su dve godine bili stariji od mene da su me pitali kad misli tvoj tata da podnese ostavku i ode iz Saveza, ovo je bruka i sramota, sram ga bilo… Bilo je i tih negativnih komentara posle Azerbejdžana… U glavi mi je ostala scena, baš mi se urezala u sećanje, kako dolazim da igram fudbal gde meni ti stariji kažu ‘Kad bre misli tvoj ćale da ode iz Saveza, vidi šta je napravio?!’. Ja sam odgovorio da nije on kriv, kao i svaki sin, šta ću, i pored toga što svako ima tu odgovornost… Rekao sam da nije kriv, da ne igra on, a oni su uzvratili ‘Nije bitno da li igra ili ne igra, treba da ga bude sramota!’. Ja sam posle deset minuta otišao kući i uveče sam odmah rekao tati, ali u smislu šta misliš, možda su oni ljudi i u pravu, možda bi stvarno trebalo da odeš iz Saveza. On mi je rekao ‘Nemoj da se opterećuješ, svako sad može da kritikuje, šta da radimo, to se desilo… Kad smo otišli na Svetsko i Evropsko prvenstvo tad je bilo sve u redu, sada kada napraviš neuspeh, a to ti se u fudbalu dešava bude kritika’. Znam da sam pričao sa njim, ne u fazonu što su to rekli, pa da mi je teško, nego da li su možda i u pravu, da li bi trebalo da podnese ostavku. On je znao da priča kako sa ljudima, tako i sa mnom i kada mi je objasnio zašto on ne treba da ode, kada mi je dao argumente, šta je sve uradio za taj Savez, koliko se trudi za taj Savez, da ima poštovanje svih ljudi… Sve mi je argumentovano objasnio i ja sam shvatio da se ne treba opterećivati tim nekim glupostima i da su u fudbalu normalni usponi i padovi, loši i dobri rezultati.

Dejo i Piksi gledaju Batinog sina

– Do te 14. godine dok je on bio živ ja sam igrao u Poletu. Počeo sam da treniram u jednoj školi fudbala, pa sam došao u Zvezdu gde sam bio desetak dana… Kao i svako dete, pitao me je tata gde hoćeš da treniraš, ja sam rekao hoću u Zvezdu! On kaže, ajde u Zvezdu, ali sam ja posle nekoliko treninga došao kući i rekao mu ‘Tata, ovi su mnogo bolji od mene’. Bilo mu je drago da sam video i sve prihvatio na lep način, imao sam drugara iz razreda koji je trenirao u Poletu, on me je zvao i ja sam tu prešao. To je za mene mnogo lep period, igrao sam u Poletu, živeo sam na Dorćolu, imao tri, četiri školska drugara u timu i svi smo živeli blizu, a ja sam tu bio jedan od boljih do te 14. godine, čak sam bio i kapiten, a sećam se nekih zanimljivih anegdota. Tata me je gledao na nekoliko utakmica u pionirima, to nije bila ni kvalitetna liga, to su bile ekipe iz druge lige pionira i svima je bio doživljaj kada u publici vide mog oca sa nekim od poznatih fudbalera. Došao je na jednu utakmicu sa Dejanom Savićevićem, Draganom Stojkovićem i svojim prijateljima, njih pet, šest je bilo. Onda su se, naravno, svi slikali, moja ekipa, protivnički tim, treneri… To je bio mnogo veliki i lep događaj! Kada sam imao 14. godina nažalost se desilo šta se desilo, ali sam ja napredovao u fudbalskoj karijeri. E sad, da li mi je prezime bilo opterećenje? Opterećenje je bilo da u svakom klubu u koji sam išao je bilo ‘Aha, Blažo Bulatović, Batin sin’. Ja sa jedne strane volim kada kažu Batin sin, ali sam uvek u neobjašnjivom položaju. Prija mi, ali to je etiketa to je Batin sin. I tako sam uvek imao etiketu, ali da li mi je bilo neko preveliko opterećenje? Pa ne mogu da grešim dušu – nije! Nisam ja igrao na nekom nivou, stigao sam do Superlige, igrao sam u Borči dve godine elitni rang takmičenja, svi su oni znali čiji sam ja sin… Nisam ja osećao neko opterećenje, ali mi je falio. Mnogo mi je falio kao očinska figura, sa njegovim savetima i ličnošću moj život bi bio mnogo drugačiji. Ne znam da li bi bio i lepši, ja se sada ne žalim, živim lepo, ali verovatno bi dosta toga bilo drugačije i mnogo bi mi značilo da ga imam pored sebe.

Tragični dan

– 26. mart, 2004. godina. Taj dan sam išao popodne u školu, bio sam sedmi razred i imao sam ujutru trening u Poletu. Otišao sam na trening, vratio se, kući sam video uplakanu majku, sestru, ženu koja je bila sa nama dugo, sedam, osam godina, čuvala me je, isto je bila uplakana… Pitao sam šta se dešava, rekli su mi pucali su u tatu! Ja taj dan nikada neću zaboraviti! Pitao sam šta je bilo, majka mi je rekla ‘Ne znamo ništa, idemo Ana (sestra) i ja u Urgentni’. Mislim da je bio Urgentni, Klinički ili Urgentni… Pitao sam da li znamo nešto, izgubljen sam bio, oni su mi rekli da se ništa ne zna i da će se tek saznati. To se dešavalo oko jedan, dva popodne… Sećam se da sam puštao kanale, menjao ih, RTS, gledam… I tu su počele vesti, naravno, upucan Branko Bulatović… Mene je brinulo da li je u životnoj opasnosti ili nije, a dok su sestra i mama bile na putu ka Urgentnom ja sam video na RTS-u dole je bilo napisano – upucan u glavu! Ta rečenica… Bilo mi je jasno da ću teško opet videti svog oca. Kako su oni išli ka