Za Tomaniju Obrenović kažu da je bila najmoćnija žena tog doba, prava vladarka iz senke. Živela je u raskoši i luksuzu koji i danas može da se vidi, a samo je potvrdila pravilo da iza svakog uspešnog muškarca stoji još uspešnija žena. Upravo je tako Jevrem Obrenović postao pravi srećnik kada je nju odabrao za životnu saputnicu.
Tomanija Obrenović bila je istaknuta ličnost koja je oblikovala kulturni život Srbije 19. veka. Volela je evropski stil života i podsticala dobro obrazovanje svoje dece.
Iako su Tomaniji često pripisivali oštrinu i sklonost ka spletkama, u svojoj intimi ova oštroumna žene bila je samo majka koja je svim srcem radila za dobrobit svojih potomaka. A i kako ne bi, imala ih je devetoro.
Živela po „jevropejskim manirima“
Rođena je 1796. godine u Jarebicama nadomak Loznice, kao jedina ćerka vojvode Ante Bogićevića. Visprena, lepa i prodorna imala je pred sobom otvoren put ka visokom društvu ondašnje Srbije. Njena meta bio je najmlađi Obrenović, Jevrem sa kojim stupa u brak sa navršenih 20 godina. Ispostaviće se da je ovo bio bio čudan spoj, jer koliko je Tomanija bila prodorna, toliko je Jevrem težio porodici i miru.
Ipak, ovaj brak bio je blagosloven brojnom decom. Za prvih desetak godina braka, Tomanija i Jevrem izrodili su čak devetoro dece, od kojih je šestoro preživelo detinjstvo i doživelo punoletstvo: Jelena, Simeona, Anka, Katarina, Stana i Miloš. Paralelno sa porodicom rastao je i Jevremov ugled, te se porodica 1824. godine uselila u konak koji je ostao u istoriji zabeležen kao mesto u kome se živelo po „jevropejskim“ nazorima i manirima. O deci su se brinuli kako Tomanija, tako i vaspitači i učitelji koji su dolazili iz carevine.
U ovoj kući se po prvi put u Srbiji začuo klavir i spavalo u krevetima sličnim današnjim a ne na slami i krznu. Domaćica kuće Tomanija svoje učene i ugledne goste, pravu elitu tadašnje Srbije dvorila je za pravim visokim stolom sa stolicama.
Večeri bi porodica provodila u biblioteci koja je brojala dela savremenih pisaca, kao što je bio Lafonten ili Šiler, dok bi Jevrem polagano čitao novine pristigle iz preka. Vrhunac luksuza bio je fijaker, još jedan „prvi“, koji je specijalno za potrebe Obrenovića izrađen i uvezen iz Austrije, kojim bi se nedeljom i u posebnim prilikama porodica „izvozala“ u varoš. U svim ostalim prilikama, gospa Tomanija je putovala na volujskim kolima, jer su takve prilike bile tada.
Možda je Jevrem bio pravi mali vladar svog evropskog raja pokraj Save, ali poziv jednog čoveka nije smeo da se odbije. Kada je Srbija stekla autonomiju, a knez povukao svoj dvor u Kragujevac, daleko od topova Beogradske tvrđave, upravu nad Beogradom predao je osobi kojoj je najviše verovao – bratu Jevremu. Tako je krajem 1831. godine porodica spakovala klavir, fini porcelan i knjige i preselila se u grad koji je bio ni tamo ni vamo – između Istoka i Zapada.
Jevrem, sada već gubernator varoši i Nahije beogradske, za smeštaj mnogočlane porodice bira kuću podalje od grada, na uglu današnje Krunske i Kneza Miloša.
Ambiciozna Tomanija uzima na sebe zadatak da uspavani grad podigne na noge. Ponovo uređuje kuću, ali i okolni kraj po svojoj zamisli. Sobe su bile velike, tople, obasjanje suncem danju i brojnim svećama uveče. Vrt oko kuće bio je prava rapsodija mirisa i boja biljaka i cveća uvezenih i čitave Evrope. Do pojave kneginje Perside i njenog ambicioznog poduhvata u obližnjoj Simićevoj kući, ovaj Tomanijin vrt važio je za najlepšu baštu u gradu.
Kao žena delikatnog nepca, volela je da svojim gostima sprema razne slatke i slane đakonije, kojima nisu odolele iste one učene glave koje su sada u Beogradu posećivale svoje mecene. Kako njena deca ne bi zaostajala za kulturom i obrazovanjem zvanica, gospa Tomanija i Jevrem unajmili su bračni par Dimitrija i Hristinu Tirol da se brinu o vaspitanju ćerki i sina jedinca. Dok se Dimitrije bavio klasičnim naukama, sa posebnim osvrtom na književnost, Hristina je brinula o lepim manirima Obrenovićevih ćerki.
O večeri bi se kapije ove ugledne kuće otvorile kako bi primile ugledne goste od književnika i pesnika, naučnika, narodnih prosvetitelja do ambasadora i političara. Dok bi Simka i Jelka svirale na klaviru popularne melodije tog vremena, Anka bi recitovala stihove, ponekad svoje a ponekad francuskih i nemačkih pesnika.
Zabranjena ljubav koja će izmeniti tok srpske istorije
A u pozadini tih posela polako je treperela zabranjena ljubav koja će značajno izmeniti tok srpske istorije…
Tridesetih godina 19. veka Beograd je bio tek mala varoš u kojoj su se za prevlast borile dve moćne žene – Ljubica i Tomanija Obrenović. I dok je jedna bila neprikosnovena gospodarica Srbije, tradicionalna žena, naoko smerna i posvećena porodici, druga je bila oštroumni pretendent na ulogu prve dame Srbije. I jedna i druga imala su moćno oruđe kojim su, kao i mnoge druge moćne porodice pre i posle njih, plele mrežu uticaja – svoju decu.
Tajne gospa Tomine kuće
Gospa Tomanijina kuća bila je kutak Evrope u orijentalnoj Srbiji, mesto na kome se ne samo gajila kultura i umetnost, već i kovale razne spletke. U centru njih često se nalazila i ambiciozna Tomanija koja se nije tako lako zadovoljavala ulogom druge dame Srbije. Dok je u Šapcu bila na samom vrhu društvene lestvice, u Beogradu je ovo mesto delila sa Ljubicom. Koliko su bile različite, toliko su bile i slične, oštroumne žene daleko ispred svog vremena i statusa koje im je nametalo ondašnje društvo. A to je situacija koja nije odgovarala ni jednoj ni drugoj, posebno što je Ljubica svoj položaj morala da deli sa čitavim nizom Miloševih ljubavnica.
Iako sukob nikada nije bio javan, znalo se da jetrve nisu u preterano dobrim odnosima. Do dodatnog pogoršanja došlo je kada je varoši počela da kruži priča o tome kako se između tek stasalih Obrenovića – Mihaila i Anke, počela da niče zabranjena simpatija. Kada i kako je ljubav planula i da li je zaista bila toliko vatrena kako se kasnije prepričavalo, danas je misterija. Ono
