Glumica je devedesetih napustila Beograd, a bolest je krila do poslednjeg trena: Nakon što je umrla objavljene su njene potresne reči

Glumica Irena Mičijević Rodić, koju je publika posebno zavolela u ulozi Klare u popularnoj seriji „Žene sa Dedinja“, umrla je 2017. godine, a svoju bolest je dugo krila od svih. Imala je svega 45 godina. Iza sebe je ostavila supruga i ćerku.

U 21. godini otišla iz Beograda

Rođena u Beogradu, Irena je tokom devedesetih godina donela tešku, ali za nju neophodnu odluku da napusti Srbiju i preseli se u London. O razlozima odlaska govorila je bez zadrške, sa bolnom iskrenošću:

„Otišla sam zato što sam imala 21 godinu i želela sam da razmišljam o budućnosti i životu, a ne o smrti, stradanju i ubijanju. Nisam mogla da opstanem u takvoj sredini… Ako već ne mogu ništa da promenim, onda ne želim da učestvujem u tome.“

Ove reči danas zvuče kao svedočanstvo jedne generacije koja je tražila spas, mir i smisao.

Talenat koji se rano prepoznao

Irena je bila izuzetno nadarena od najranijih dana. Sa samo 16 godina upisala je Fakultet dramskih umetnosti, što je već tada izdvojilo među vršnjacima. Njena glumačka zrelost bila je očigledna, a publika i kritika brzo su je zapazili.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu tumačila je ulogu Ofelije u „Hamletu“, a na filmu je ostavila snažan pečat u ostvarenjima kao što su: „Pun mesec nad Beogradom“, „Mali svet“ „Flešbek“ i brojnim drugim projektima, u kojima je uvek unosila dubinu, emociju i istinu.

Poslednja poruka koja je postala oproštaj

Nedugo nakon njene smrti, na Fejsbuku je objavljena prepiska koju je Irena vodila sa jednom bliskom drugaricom. U tim rečima, koje su kasnije obišle region, ostavila je svoj pogled na život, smrt i večnost:

„Verujem da se kada umremo svi pretvaramo u svetlost, u te fotone. I tako zamišljam kako nas, danas, svi oni koji su živeli obasjavaju u vidu sunčevih zraka… Bez smrti ne bi bilo ni života. I kada je sunčan dan osećam da životi svih pre nas, u toj svetlosti koja nas obasjava i omogućava nam da živimo, imaju svoj smisao. Ništa nije besmisleno, osetim na koži ljude koje sam volela a kojih više nema i zahvalim im se.“

Te reči ostale su kao tiha, ali snažna uteha – svedočanstvo žene koja je, i suočena sa krajem, birala svetlost, zahvalnost i smisao.