OVAKO BI IZGLEDAO RAT AMERIKE I VENECUELE! Plan Vašingtona: Brzi slom u prva tri dana, ovo su ADUTI KARAKASA!

Mogući američki vojni napad na Venecuelu u poslednje vreme postao je sve realnija opcija, naročito od povratka Donalda Trampa u Belu kuću i porasta tenzija u karipskom regionu.

Poređenje vojnih kapaciteta SAD i Venecuele pokazuje jednu od najvećih disproporcija na svetu.

Prema indeksu „Global Firepower“, Sjedinjene Američke Države su prva vojna sila planete, sa budžetom za odbranu od oko 895 milijardi dolara.

Američka vojska broji više od 1,3 miliona aktivnih pripadnika, raspolaže sa više od 13.000 letelica, uključujući lovce pete generacije i strateške bombardere – kao i mornaricom bez pravog rivala.

Venecuela, nasuprot tome, stoji oko 50. mesta na svetskoj listi. Sa vojnim budžetom od oko četiri milijarde dolara i oko 123.000 aktivnih vojnika, formalno spada među jače armije Latinske Amerike.

Međutim, većina njene opreme, ruske i kineske proizvodnje, u lošem je stanju. Ekonomski kolaps i korupcija doveli su do toga da značajan deo tenkova T-72, aviona Su-30 i sistema protivvazdušne odbrane nije operativan zbog nedostatka delova i održavanja.

Plan Vašingtona: Slom u prva tri dana

U slučaju invazije, SAD bi se oslonile na doktrinu „brze dominacije“, poznatu i kao „šok i strahopoštovanje“. Cilj bi bio da se otpor slomi u prvih 48 do 72 sata.

Masovni vazdušni i raketni udari bili bi usmereni na radare, komandne centre i sisteme PVO. Nevidljivi F-35 i bombarderi B-2 neutralisali bi ključne ciljeve, dok bi avioni za elektronsko ratovanje EA-18G Growler ometali komunikacije.

Krstareće rakete Tomahavk, lansirane s brodova i podmornica, pogađale bi vojnu infrastrukturu širom zemlje.

Po uspostavljanju potpune kontrole sa neba, usledili bi brzi upadi specijalnih jedinica, marinaca i vazdušni desanti sa ciljem zauzimanja aerodroma, luka poput Puerto Kabelja i Guajre, kao i ključnih naftnih postrojenja.

Ideja bi bila da se režim parališe pre nego što otpor bude organizovan. Jedan izvor blizak vlastima u Karakasu to je otvoreno priznao: „Ne bismo izdržali ni dva sata u konvencionalnom ratu“.

Strategija Karakasa: Rat bez fronta

Ipak, venecuelanski plan nikada nije podrazumevao klasičan rat. Zvanična vojna doktrina zasnovana je na kubanskom konceptu „Guerra de Todo el Pueblo“ – „rat celog naroda“.

Cilj nije pobeda na bojnom polju, već pretvaranje zemlje u neizdrživu zonu za okupatora. Regularne jedinice podelile bi se u manje grupe i, zajedno sa desetinama hiljada pripadnika paravojnih formacija i provladinih milicija, započele dugotrajni gerilski rat.

Borbe bi se vodile u pretrpanim četvrtima Karakasa, planinama i gustim džunglama. Zasede, snajperski napadi, improvizovane eksplozivne naprave i sabotaže naftne infrastrukture bili bi osnovna sredstva borbe. Cilj bi bio stalno iscrpljivanje američkih snaga i stvaranje političkog pritiska u SAD za povlačenje.

Saveznici iz senke

Venecuela u takvom scenariju ne bi ostala sama. Godinama razvija bliske veze sa državama koje su u suparništvu sa SAD.

Rusija bi, kao ključni vojni partner, obezbeđivala obaveštajnu podršku, logistiku i savetnike. Ruski plaćenici iz formacija poput Vagnera ili novog „Africa Corps-a“ već su učestvovali u obuci i zaštiti režima.

Posebnu pretnju za američke letelice predstavljalo bi hiljade prenosnih sistema PVO „Igla“, kao i napredniji sistemi „Buk“ i „Pancir“.

Iran je, prema zapadnim procenama, već uspostavio baze za razvoj i obuku u oblasti bespilotnih letelica. Iranski instruktori bi pomagali u asimetričnom ratovanju, a neki dronovi navodno imaju domet dovoljan da ugroze i teritoriju SAD.

Kuba bi pružala obaveštajnu podršku, dok bi lokalne kriminalne grupe i narko-karteli imali interes da se bore protiv okupacije kako bi sačuvali rute krijumčarenja i ilegalne eksploatacije resursa.

Brza pobeda, spor poraz

Sve to znači da bi američka vojska verovatno slomila venecuelansku armiju za nekoliko dana, ali bi pravi rat tek tada počeo.

SAD bi se suočile sa scenarijem koji analitičari često porede sa „novim Vijetnamom“ ili Irakom – dugim, skupim i krvavim protivpobunjeničkim ratom bez jasnog izlaza.

Okupacija zemlje višestruko veće od Iraka, uz neprijateljski nastrojeno stanovništvo i aktivnu podršku Rusije i Irana pobunjenicima, lako bi mogla da pretvori munjevitu vojnu pobedu u ozbiljan strateški poraz.

Kurir.rs/Agencije