„PA JA NE ŽELIM NIŠTA DA MI KUPIŠ“, rekao je mali dečak svojoj uplakanoj majci i rasplakao Bosnu, Srbiju, Hrvatsku… Ovo je snimak na koji niko nije ostao imun

„Ja ništa ne želim da mi kupiš“, rečenica je koja slama srce. Rečenica koja boli više od siromaštva. U godinama kada bi trebalo da želi igračke, on ne želi ništa. 

Dete koje je shvatilo više nego što bi ikada smelo, da majka nema. U jednoj rečenici stala je sva težina njihovog života. I sva majčinska bol koju nijedna reč ne može da ublaži.

Njihov dom je skroman i pun odricanja, a dani prolaze u borbi da se osigura ono osnovno: hleb, brašno i sigurnost za decu.

[embedded content]

I dok su dečije želje skromne, Zinajdina najveća želja ostaje ista – da njeni sinovi odrastu u dobre, poštene ljude. To je jedino bogatstvo koje im, uprkos svemu, želi da ostavi.

„Kad nemaš, a moraš.“ Kako kupiti ono što nemaš? Pitanje je koje se svakodnevno nameće. Kada se i najosnovnije mora pozajmljivati, život postaje niz teških odluka.

U toj jednoj rečenici stala je sva nepravda ove zemlje, deca koja prerano odrastaju, majke koje nose teret države na svojim leđima i sistem koji okreće glavu od onih kojima je pomoć najpotrebnija.

I dok institucije ćute, narod je progovorio.

Uplakana Zinajda je skromno molila samo za osnovno, malo hrane, vreću brašna, poneku igračku za decu i krov koji više ne prokišnjava.

Njene reči, izgovorene iz srca, dotakle su srca dobrih ljudi širom zemlje. Pomoć je počela pristizati gotovo odmah tiho, iskreno i s puno ljubavi.

Dobri ljudi su je čuli. I nisu ostali nemi.

Kurir.rs/Hayat.tv