Od Kabineta potpredsednice Vlade do DJ pulta! Upoznajte DJ MIJU, ženu koja je posle 30-e odlučila da promeni život iz korena i izabere sebe

Kada sedneš preko puta DJ MIJU, prvo što primetiš nije njena biografija, iako je ona sama po sebi filmska, već mirnoća s kojom priča o velikim životnim rezovima. Nema patetike, nema naknadne pameti. Samo jedna sigurnost žene koja je dugo skupljala hrabrost i onda je, u nekom trenutku posle tridesete, odlučila da je više ne drži u fioci.

I baš tu, u toj uvežbanoj institucionalnoj priči, počinje druga linija njenog života, ona koju dugo nije imala hrabrosti da nazove umetnošću.

„Odrasla sam sa mantrama da moraš da imaš posao od devet do pet, pogotovo ako si žena“, kaže mi.

Prelomni trenutak dogodio se tokom studija u Americi, gde je prvi put sebi dozvolila da se izrazi umetnički. A onda i susret koji danas zvuči gotovo simbolično: četrdeset minuta sedenja naspram Marine Abramović u MoMA-i, dok joj nisu rekli da muzej zatvara vrata. Kao da joj je neko tada, bez reči, dao dozvolu.
Ali povratak u Srbiju nije doneo naglu revoluciju. Naprotiv. Njene dvadesete bile su period u kom je, kako sama kaže, skupljala hrabrost. Gradila karijeru, finansijsku stabilnost, samopouzdanje. I tek kada je sve to imala, odlučila je da rizikuje.

DJ-ing se u njoj krčkao godinama. Prvo kao ideja, pa kao misao, pa kao paralelni život. Dok je radila za EU, već je imala nastupe, rezidenciju u najboljem klubu u Litvaniji, prve ozbiljne gigove. Nije presekla naglo. Nije spalila mostove. Samo je, korak po korak, počela da se pojavljuje.

„Znala sam da ništa strašno neće da mi se desi ako kažem da sam umetnica. Ali mi je trebalo vremena da to izgovorim naglas“, priznaje.

Danas to izgovara bez zadrške.

Ime MIJU nije slučajno, to je igra reči „me and you“. I zaista, njen odnos prema muzici je dijalog. Privatno, muzika je introspekcija, hodanje gradom, osećaj. Na bini, čista razmena energije.

„Ja kao umetnica radim za publiku. Kad stanem na binu, više nisam ja bitna, bitno je šta se dešava između mene i ljudi ispred mene“, kaže.

Njen stil je eklektičan, elektronski, ali bez potrebe da se zatvori u žanrovske fioke. Pušta haus, brže setove, dnevne žurke i all-nightere, ali izbegava komercijalu. Radila je rame uz rame sa imenima kao što su Nina Kraviz, Indira Paganotto, Dixon, Yousuke Youkimatsu. Nastupala širom Evrope. A ipak, jasno kaže, sada želi da gradi publiku u Srbiji.

Biti žena u DJ svetu, ne romantizuje. Scene su i dalje dominantno muške, line-upovi često bez ijednog ženskog imena. Ne nužno iz zle namere, već iz nesvesnog ponavljanja istih obrazaca. I tu se njen prethodni institucionalni rad prirodno prepliće sa sadašnjim životom, jer razume sistem, ali sada ga menja iznutra, sa pulta.

„Žene često imaju više hrabrosti da eksperimentišu. Ali nam treba više vremena da poverujemo da imamo pravo na prostor“, kaže.

Majčina reakcija bila je u početku skeptična. Danas, kad ostaje do kraja njenih nastupa, iako ne razume taj svet u potpunosti. Ta tiha podrška, kaže Miju, vrednija je od razumevanja.

Na pitanje da li se ikada pokajala, odgovor dolazi bez razmišljanja. Ne. Teže jeste, ali se oseća življe nego ikad.

Njen san? Ibiza. I ozbiljne, kvalitetne žurke koje pomeraju granice. Njena poruka drugima koji žele da promene život, ali se boje, jednostavna je i nimalo naivna:

„Probaj. Korak po korak. Ne spaljuj sve, ali ne ignoriši ono što te zove. Najveći dar života je da pokušaš da radiš ono što voliš. Ako se jednog dana probudiš i shvatiš da nisi ni pokušao, to je kajanje koje traje ceo život“, kaže.

Dok slušam MIJU, imam utisak da njena priča nije samo o muzici. Ona je o vremenu. O ženama koje kasnije sebi daju dozvolu. O slobodi koja ne mora da dođe prerano da bi bila prava. I o tome da ponekad najhrabriji potez nije skok u nepoznato, već odluka da konačno priznaš ko si.