ZVEZDA ME I DALJE „RADI“, ALI TAJ KLUB JE DRUGI NIVO: Mario Đurovski o Tajlandu, Srbiji, ocu Milku… I tajni za uspešnog trenera!

Mario Đurovski, nekadašnji fudbaler, danas trener na početku karijere, specifična je ličnost.

Van svih klišea, uvek samo svoj i poseban. Takav je bio nekad na terenu, takav je i sada kada hrabro ulazi u trenerske vode.

Opet u rodnom gradu – Mario Đurovski Foto: Petar Aleksic

Učiti, učiti i samo učiti  

Mario Đurovski (40) hrabro je, bukvalno iz kopački ušao u odelo, 2020. godine, kada je preuzeo Muangtong junajted na Tajlandu. Rezultati su bili vidljivi odmah, njegova trenerska filozofija lako implementirana. Ali, Mario je shvatio da mora još da uči i radi na sebi. Povukao se, rešio da završi školu, a onda nastavi tamo gde je stao. Više od mesec dana je u Beogradu, a Kurir je jedini medij u Srbiji za koji je pristao da govori.

Posle dužeg vremena ponovo ste u rodnom gradu. Kako vam prija Beograd?

– Zimsko sam dete, rođen u decembru, tako da mi je ovaj boravak u Beogradu baš prijao, kao jedno veliko osveženje. Uživamo porodično u ovim trenucima. Naravno, postoje razlozi zbog kojih smo ostali u Beogradu, a to je PRO trenerska licenca koju polažem u Makedoniji – počeo je intervju za Kurir Mario Đurovski i nastavio:

– Moji klinci idu u školu u Bangkoku, a ovde su nastavili nastavu u jednoj internacionalnoj školi. Zamolio sam porodicu da ostanemo još malo u Beogradu, da završim sve što treba, a onda od januara, kad krene „haj sezon“ na Tajlandu, da se vratimo i da deca nastave školu tamo.

Pročitaj i ovo:
Srpska influenserka pokušala suicid: Nikolina jedva preživela, evo šta se dogodilo

1/15

Vidi galeriju

Mario Đurovski Tajland Foto: Printskrin/Instagram

Seks-turizam i plaže  

Da li Tajland i dalje ostaje vaša životna baza ili imate druge planove?

– Definitivno! U narednih nekoliko godina ne vidim sebe ovde. Završio sam igračku karijeru i odmah krenuo trenersku, što je bilo iznenađenje i za mene i za moje okruženje. Ova varijanta, par meseci u Beogradu zbog licence, ostatak godine u Bangkoku, deluje idealno. I za decu, i za porodicu. Ne pravim velike životne planove, ali imamo tu privilegiju da možemo da biramo između dve opcije – Srbija ili Tajland. Trenutno treće opcije nemam. Ono što je neverovatno, kad sletim u Bangkok, imam isti osećaj kao da slećem u Beograd. Ništa nije na silu, spontano se namestilo, verovatno zbog uspeha, načina i kvaliteta života. I zaista, i tamo i ovde se osećam kao kod kuće.

Ovde vlada mišljenje da je Tajland lagodan život – more, plaže, egzotika… Da li je stvarno tako?

– Pa, jeste tako, ali se ovde plasira pogrešna slika – uglavnom seks-turizam i plaže. Činjenica je da su plaže fantastične i da ljudi idu da se odmore, i da je egzotika nešto što se ne može porediti sa Evropom. Za mene je Tajland pravi u jednom periodu, februar, mart, april, to je „pun pogodak“. Ali Bangkok kao grad od 17 miliona stanovnika… To je nešto posebno. Od izlazaka, restorana, kulture… Kažu da bi ti trebalo 70 godina da svaki dan ručaš u drugom restoranu i da ne ponoviš nijedan. (smeh)

Mario Đurovski u Beogradu, u ulici Majke Jevrosime Foto: Petar Aleksic

Bangkok treba doživeti  

Kako vidite Bangkok sada i u vreme kada ste prvi put tamo došli?

– Napredak države i grada od 2012. do danas je neverovatan. Jedino što mi ponekad smeta je to što se gubi tradicija, jer se mnogo prilagođavaju strancima. Daleko je, to je jedina mana, ali i prednost u isto vreme. Nema mnogo naših ljudi, što ume da prija. Ako neko ide prvi put, obavezno da vidi Puket i Koh Samui. Te destinacije su najbolje za odmor. Ali obavezno i Bangkok dva do tri dana, grad je ludnica u pozitivnom smislu.

Kakav se fudbal igra na Tajlandu? Kod nas se misli da je to „laganica“…

– To je velika zabluda. Da dođem na Tajland dobio sam ponudu 2012, kada sam igrao za Metalurg iz Donjecka. Tada je tamo Robi Fauler bio prva zvezda. Odličan marketinški potez da se skrene pažnja na ligu. Danas? Tajlandski klubovi redovno igraju Ligu šampiona Azije. Buriram je ozbiljan klub za koji igra Goran Čaušić, bivši igrač Crvene zvezde. Svake godine ostvare zapažen plasman. Prošle sezone bili su, mislim, u osmini finala…

Mario Đurovski u razgovoru sa novinarom Kurira Foto: Petar Aleksic

Vrhunske plate na Tajlandu  

A, kakvo je prvenstvo na Tajlandu?

– Mnogi potcenjuju tu ligu. Ne bih da pametujem… Ali, mi ne vidimo baš kako treba. Mi generalno potcenjujemo sve van Evrope, a ograničeni smo i ne vidimo šta se događa u svetu. Liga ima dva, do tri dominantna kluba. Kao kod nas Zvezda, Partizan, Vojvodina, pojavio se i TSC. Ali je veoma zanimljiva. Jedan primer, vodio sam tim koji se borio za prva četiri mesta. Igram protiv ekipe koja ispada iz lige „jedan na jedan“. Nema lakih utakmica. Suđenje je korektno, nema pritisaka kao ovde. Pozitivna atmosfera, nema vređanja, sve je u duhu budizma. Od dece do baka i deka, svi dolaze na utakmicu.

– Zašto volim tajsku ligu? Jer imaju limitiran broj stranaca, ali su svi oni vrhunski plaćeni. Dolaze Brazilci iz njihove Serije A, ili Serije B, igrači iz Južne Koreje, Japana… Novac i život tamo su ogroman motiv za svakoga. Svaka ekipa ove godine imao sedmoricu stranaca. Ranije su bila četvorica, pa petorica. Ozbiljan je to novac, ozbiljni budžeti. Zamislite kakav je to kvalitet. I zato je teže igrati i teže pobeđivati. Kad se tamo sudare Brazilac na Brazilca, to je drugi nivo… Dominatna ekipa je Buriram, oni su skoro uvek šampioni, ali je liga sama po sebi neizvesna.

Kolike su plate?

– Neću da pričam o sumama, ali su mnogo veće, nego u Srbiji. To je dovoljno. Zato i dolaze takvi igrači. Vole ljudi da pričaju o tome, ali ja neću…

1/11

Vidi galeriju

Mario Đurovski Foto: Petar Aleksic

Jokan kao uzor i „Mario vej“  

Hajde da pričamo o vašoj trenerskoj karijeri?

– Igrom slučaja, kad sam završio fudbalsku karijeru, uradio sam B licencu. Da budem iskren, nikad nisam planirao trenerski posao. Ali, Slaviša Jokanović moj bivši trener bio mi je uzor. Krenuo sam nekim svojim putem. Sam. Bez pomoći. Od nule. Imao sam sreću. Kada je bila pandemija kovida, dobio sam šansu da pomognem klubu, jer su mnogi otišli. Iskoristio sam to. I sada gledam da pomognem, sve ono što meni nisu, ja sada činim prema igračima. I onako napravio sam nešto, oni na Tajlandu su to nazvali „Mario vej“ u prevodu „Mariov put“. I tako je sve počelo.

Kakav ste vi kao trener?

– Hajde ovako… Kroz igračku karijeru sam kao fudbaler gledao šta mi smeta kod trenera. Vrlo malo njih me je stvarno nečemu naučilo. Hteo sam da budem drugačiji. I tako se rodila ljubav. Vodio sam 99 utakmica dosad. Stigao do ozbiljnog nivoa, a sad sam u procesu za PRO licencu. Imam veliku ambiciju da se vratim, tamo gde sam stao.

Učenik i učitelj – Mario Đurovski i Slaviša Jokanović Foto: Privatna arhiva

Dominantan fudbal, moj fudbal  

Kakav fudbal voli Mario Đurovski? Koja je vaša filozofija?

– Volim fudbal. Onako, istinski. Nekad i preterujem. Stil… Da bi me ljudi razumeli. Volim kako rade Sesk Fabregas u Komu i Lijam Rosenior u Strazburu. I, naravno Roberto De Zerbi iz Marselja. Sa Fabregasom i Lijamom sam u dobrim odnosima. Pripadaju generacijski bliskim meni. Često se i čujemo. Lako razumem takav fudbal. Danas svi pričaju isto – visoki presing, napadački fudbal, golman u igri… Ali kad krene utakmica vidiš da je to samo marketing. Kod mene je to stvarni identitet. Kad me već pitaš, ko mi se sviđa kod nas kako radi, moram da istaknem Žarka Lazetića i Jovana Damjanovića. Mnogo mi se dopada kako rade obojica.

– Postoje dva tipa trenera. Oni koji jesu to što pričaju i oni koji žele da zvuče moderno. Meni je važan dopadljiv, dominantan fudbal. To je moj fudbal. Ali dominacija nije samo posed. Dominacija je kontrolisanje svega što se dešava na terenu. To je suština. Kakav sam čovek – takav mi je i tim. Važno je pobediti, ali još je važniji način na koji ćeš pobediti. Možeš da kopiraš, nije zabranjeno, ali svlačionica to brzo primeti. A, onda si u problemu.

Da vas pitam o srpskoj reprezentaciju. Kako ste videli sve ovo što se desilo u poslednjih nekoliko meseci?

– Neću da pametujem! Nisam ja taj nivo da komentarišem Dragana Stojkovića Piksija i ostale… Razlika u vremenu između Srbije u Tajlanda je pet do šest sati. Budim se da gledam Zvezdu, reprezentaciju, Ligu šampiona… Ali, ove godine nisam imao motivaciju da gledam reprezentaciju. To je moj komentar. Bio sam na utakmici sa Engleskom… I uvek kažem, onako kako su igrali Englezi protiv nas, tako je trebalo da mi igramo protiv njih. Dominacija 30 metara od našeg gola, stalni pritisak… E, tako su nas ubili.

Mario Đurovski ima ozbiljnu trenersku filozofiju Foto: Petar Aleksic

Šta je „šifra života“ u fudbalu  

Imamo li mi igrače za tako nešto?

– Naravno da imamo. Samo je pitanje ko vodi te igrače. Paralela koja je najbitnija iz mog nekog skromnog iskustva, mada sam spreman da me neki naši stručnjaci omalovažavaju.

Kako gledate na trenutnu situaciju u srpskom fudbalu i kvalitet trenera?

– Mi nemamo tipove trenera da im ekipa izgleda onako, kako sam objasnio. Ti kada si na edukaciji, 95 odsto trenera se adaptira na ekipu i priča da nema igrače. Ali, ja volim da se ekipa adaptira na mene. (smeh) To je smisao pravog fudbala! To zovem šifrom života. Da budem drugačiji, da verujem u ono što većina ljudi ne vidi i da tako dođem do rezultata. Nema mnogo primera za takav fudbal, ali ih ima, pomenuo sam takve trenere. Mi to ovde nemamo. Često se priča da nema kvalitetnih igrača, ali ja mislim da je problem širi. Radi se o sistemu i prilagođavanju ekipe treneru.

Šta je važno za jednog trenera?

– Ne možeš biti trener, ako nisi finansijski stabilan! To je ključna stvar. Razumem ljude koji nisu… Ako to nemaš, nemaš svoje ja, svaki problem te primorava da se prilagođavaš sistemu koji neko drugi forsira. Kada imaš direktnu, svoju priču… To sam naučio od Slaviše Jokanovića… Kao fudbaler gledao sam trenere šta oni rade. Igrom slučaja uspeo sam da ne zavisim od bilo koga. Da mi pare nisu primarna stvar. Kroz karijeru sam težio da imam stabilnost, da mogu da radim i donosim odluke bez pritiska drugih. I onda kod nas se vrte stalno isti treneri… Ja to tako vidim, možda nisam u pravu. Možda će neko da kaže da sam ludak, ali baš me briga. Ne idealizujem ljude. Bitno je kakva si ličnost, a ne gde si igrao i gde si radio.

Mario Đurovski ponovo u svom Beogradu, Vlajkovićeva ulica Foto: Petar Aleksic

Zvezda je drugi vajb u odnosu na sve ostale  

Da li biste voleli da radite u Srbiji?

– Definitivno bih voleo da radim u Srbiji! Mnogo volim Crvenu zvezdu! Ali, imam prijatelje i u Partizanu, bio sam dosta puta na njihovom stadionu. Ali, Zvezda je nešto drugo, neki drugi „vajb“… Sad nisam dugo bio u Beogradu i kad sam ponovo došao na Zvezdin stadion, počelo je da me radi… Ako razumeš, šta hoću da kažem. Voleo bih da na Marakani nema atletske staze. Takođe, voleo bih da jednog dana vodim Vojvodinu… Ma, sigurno ću voditi Vošu jednog dana, jer smatram da bih tamo mogao da napravim velike stvari. Mnogi mi kažu da sam lud, gde ćeš u naš fudbal… Nije ovde toliko loše, tereni su bolji, infrastruktura… Igrao sam u Novom Sadu četiri godine. Imam svoju viziju, svoj cilj.

Vidite li sebe u Crvenoj zvezdi nekada?

– Zvezda je sada na nivou gde moraš da napraviš velike stvari da bi došao na Marakanu. Moram da budem realan. Ovo što se desilo mom prijatelju Vladanu Milojeviću, da je imao neki put, dobio šansu i iskoristio je… Sve drugo je istorija.

Da li su vas srpski klubovi kontaktirali dok ste ovde?

– Da ne pričam one fudbalske priče… Naravno da sam interesantan, jer sam mlad i imam određeno iskustvo. Imam ovde dosta prijatelja. Ovde je