„ALA SU NAS ZA**BALI!“ Hrvati oteli JATOV avion, pa ih putnici nasamarili kao u filmu: U arhivi pronađena nestvarna ispovest pilota

U periodu od šezdesetih do osamdesetih u svetu je zabeležen veliki broj otmica aviona.

Taj trend nije zaobišao ni našu zemlju. Mediji otmicama aviona nisu pridavali pažnju, sve dok se nije desila otmica JAT-ovog Boinga 727-200 YU-AKF, 26. septembra 1981.

Avion koji je poleteo sa aerodroma Golubovci u Titogradu ka Beogradu, otela su trojica Hrvata, naoružana jednim pištoljem i nožem. Način na koji su putnici nasamarili otmičare privukla je medijsku pažnju.

Prema pisanju medija, na tom letu nalazili se i nekoliko javnih ličnosti – glumci Mihajlo Miša Janketić, Marko Nikolić i Žarko Laušević, rok pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan, te fudbaleri Budućnosti.

O najpoznatijoj otmici JAT-ovog aviona ispričano je mnogo verzija, a u arhivi NIN-a, u broju 1605, od 4. oktobra 1981, pronađena je ispovest kapetana Ljubomira Zekavice nedelju dana posle otmice.

Tekst „Kapetane, izgleda da smo oteti“ iz arhive NIN-a u nastavku prenosimo u celosti.

„Kapetane, izgleda da smo oteti“

Neposredno po povratku sa Kipra, kapetan s Zekavica je u redakciji NIN-a ispričao svoju verziju događaja koji je prošli vikend učinio jednim od najzanimljivijih u ovoj godini.

Trebalo je iz Titograda leteti za Dubrovnik i ukrcati još 27 ili 28 putnika. Normalno smo odleteli u Dubrovnik.

To je jedno 15 minuta leta. Putnici nisu izlazili već su samo novi putnici ušli u avion. Moj kopilot Pinter, bio je tog dana umoran. Ja sam leteo sve vreme. Desetak minuta posle poletanja na oko 4,5 hiljade metara visine osetim da se iza mojih leđa nešto dešava.

Pinter, mi kaže: „Kapetane, izgleda da smo kidnapovani“.

Ja pogledam, neki mladići izvlače iz kabine mog kolegu kapetana Gojka Vujanovića (koji je tom prilikom bio putnik), „opservera”, i na kraju flajt-inženjera. Zahtevam da vrate flajt-inženjera jer bez njega ne možemo bezbedno leteti. Otmičari popuštaju: flajt-inženjer se vraća u kabinu. Odmah posle toga otmičari u kabinu uvode i jednu stjuardesu, smeštaju je na zadnje sedište. Okrenem se i vidim da joj jedan otmičar – Marko Križić – drži kamu na vratu.

Čim je Flajt-inženjer vraćen, Borivoje Jelić vikne na mene: „Vozi u Italiju”. Ja okrenem avion prema Italiji. Ćutim i čekam da vidim šta će dalje biti.

Jelić kaže besno: „Lažeš, ne ideš za Italiju”.

„Ma rekoh, vozim u Italiju” i dodajem: „Slušajte vi mladići: radite vi lepo svoj posao, a ja ću da radim svoj. Ja moram sve zajedno, i vas i putnike, da dovedem žive i zdrave na zemlju, posle vi radite šta hoćete”.

I tu on shvati. Ja kažem Pinteru: „Javi da menjamo kurs i idemo za Italiju”. „Ne, ne, ne”, viče otmičar, „ništa ne javljajte našoj kontroli.”

U takvim slučajevima naša uputstva su da izvršavamo sva naređenja otmičara, jer su za nas životi putnika najvažniji. Nema nikakvog suprotstavljanja otmičarima, to je propis. Mi možemo samo otmičarima da skrenemo pažnju na elemente bezbednosti leta – šta se može i šta se ne može uraditi.

Njihov pristup je u početku bio veoma grub i nervozan, siledžijski, bilo je straha i kod jednih i kod drugih, verovatno kod otmičara više nego kod nas. Video sam da je pištolj u otmičarevoj ruci star i izlizan, a da li je pun i da li je pravi – o tome nisam imao kad da mislim. Od oružja sam video samo kod tog Jelića pištolj i kod Marka Križića nož.

Objasnim im ponovo da kontrola leta mora da zna kuda mi idemo, da bi nam očistila prostor da se ne sudarimo s nekim. Kažem kopilotu da se javi Brindiziju a ovi skoče: „Ne, nikako, javljaš se našoj kontroli!”.

„U redu, nemoj da se javljaš”, kažem.

Pinter uključi radio na frekvenciju kontrole leta iz Vrindizija.

Iz zvučnika se čuje razgovor sa drugim avionima, pominje se stalno Brindizi i oni poveruju.

Sad kaže Jelić: „Ja ću da razgovaram sa Brindzijem na nemačkom. Pitajte ih ima li nekog ko zna nemački”.

Pita kopilot Brindizi: „Zna li neko nemački?”

„Ne”, odgovore oni, „može samo engleski ili italijanski.”

Objasnim im da se po propisima govori samo engleski, a ako znaju italijanski neka govore.

Uzme Jelić mikrofon i nekoliko puta je pokušavao: „Alo, alo, šprehen zi dojč?”

Međutim, ništa, i oni se tako uvere da govorim istinu.

Napetost popušta

Kad smo došli iznad Brindizija pitam ja: „Idemo li na sletanje”, a oni kažu: „Ne, idemo za Haifu”.

„U redu”, kažem kopilotu, „javi im da ne slećemo, idemo tom i tom rutom ka Krfu”.

Kažem im da je to ostrvo na kome se nalazi radio-far, da se leti preko tog fara za Atinu, pa posle za Haifu.

„Sada ćemo morati da vidimo dokle možemo da stignemo sa gorivom koje imamo.“

Kopilot i flajt-inženjer izračunaju sve elemente, udaljenost, brzinu i ostale elemente leta i kažu: „Imamo goriva taman do Atine i to ako nas puste da sletimo pravo, bez kruženja”. I otmičari su shvatili: nikakva Haifa, idemo prvo za Atinu.

REŠENA MISTERIJA NAJPOZNATIJE OTMICE AVIONA U SFRJ: Posle 37 godina saznalo se ko je otvorio vrata JAT-ovog boinga 727 i spasio putnike, među kojima LAUŠEVIĆA I GIGU MORAVCA!

Ostatak kabinskog osoblja je sa putnicima, iza zatvorenih vrata, i mi pojma nemamo šta se tamo događa. Napetost je donekle popustila.

Poturili su mi pod nos neku geografsku kartu. Karta je bila, recimo, formata dečijeg atlasa, na njoj je bio ceo svet: Afrika velika koliko pakla cigareta, a između Atine i Haife ni slovo ne može da stane. Naravno, morali smo da upotrebimo naše karte.

Nad Atinom saznajemo od kontrole da nam Grčka vlada ne odobrava sletanje.

Pinter je tada javio Grcima da imamo izričit, zahtev otmičara da sletimo u Atinu. Grci nas upute na jedan radio-far da kružimo oko njega i da čekamo. Odugovlačili su kažu: čekajte, posle se nisu odazivali kao da nas ne čuju. Na kraju im poručimo da ćemo sleteti a oni tamo neka vide šta će. Na to nam grčka kontrola leta odmah dozvoli sletanje. Javimo kontrolnom tornju da je ovo samo tehničko sletanje i da nam treba gorivo. Tu je počelo natezanje oko goriva. Te ima, te nema.

Otmičari su počeli da se nerviraju, misle da je neka podvala. Mi isto to mislimo. Otmičari hoće da Jelić razgovara sa Grcima na nemačkom. Grci se rastrčali po aerodromu, traže nekoga ko zna nemački, ali nema nikog. Onda atinska kontrola nas pita: „Hoćete li da stupite u vezu sa vašim kompanijskim i diplomatskim predstavnicima”.

„Ne, nikako!”, dreknu otmičari. Nerviraju se, grde Grke, a ja im kažem: „U normalnim prilikama, za opremanje aviona treba jedan sat. Ovo je vanredna situacija, nemaju 15 tona goriva na aerodromu, treba da ga natoče i dovuku cisternama. Tada su otmičari postavili ultimatum.

„Ako ne bude goriva dotle…“ „Šta ćete učiniti ako ne bude?”, pitam, a Jelić se zamisli i kaže: „To je naša stvar!” „Ali .za njih, rekoh, to ne znači ništa”. „Neka”, kaže on, „to je naša stvar”.

Ostali smo u Atini oko sat i po. Tek kad smo poleteli obavestili smo Atinu da idemo u Tel Aviv. Ta ideja sa Izraelom meni se od početka nije sviđala, ali šta sam mogao. Krenemo preko Rodosa, pravo na Tel Aviv, aerodrom „Ben Gurion”.

U avion sa glumcima uleteli su otmičari i pretili da će ih pobiti: Marko Nikolić se nakon spašavanja sreo sa otmičarem, izustio je samo jedno

U međuvremenu su me pustili u toalet, tako da sam imas priliku da vidim putnike. Sedeli su sasvim normalno, neko spava, neko gleda kroz prozor, kao da je najobičniji let.

Tel Aviv nam je naredio da kružimo oko jedne tačke, koja je od aerodroma udaljena 46 milja. Ni u jednom trenutku otmičari nisu rekli zašto su izabrali Izrael, ali meni je bilo od početka jasno da je to zato što nemamo diplomatske odnose, pa ne postoji obaveza ekstradicije.

Odgovor iz Tel Aviva glasio je: „Izraelska teritorija je zatvorena za saobraćaj, nema sletanja ni na jedan aerodrom, vratite se odakle ste došli.”

Kad su videli da od Izraela nema ništa, otmičari narede: „Idemo opet u Italiju”. Usprotivio sam se „Nema goriva, moramo da sletimo na Kipar po gorivo, odatle je tri sata do Rima”.

Rekao sam istinu: mislim da ne bismo stigli do Rima sa gorivom koje smo imali. Nisu se mnogo bunili zbog tog sletanja u Larnahu, samo su pitali ko tamo živi. Kad sam im rekao da su i tamo Grci, rekli su, ne znam zašto, da je to dobro. Šef je bio Bora Jelić, to sigurno znam, on je naređivao.

Sleteli smo i parkirali se gde su nam rekli iz kontrolnog tornja. Otmičari nisu hteli ni sa kim da pregovaraju. Samo smo radijom, od kontrolnog tornja tražili torivo i ulje za motore.

Čovek s tornja nam kaže, posle malog odugovlačenja, da nemaju ulja, ima ga u Nikoziji. Ali to je daleko, jedno sat i po vožnje. Kažu otmičari: „Mnogo je sat i po, oni nas lažu”. Nađemo