TEMA O KOJOJ SE PRIČA: Andrij Hižnij, sindikalac i volonter, govori za Danas o ratu u Ukrajini: Nastavljamo uprkos svemu i ne predajemo se

Andrij Hižnij radi kao rukovodilac u Regionalnoj železničkoj uniji sindikata u Zaporozju. Sve se promenilo kada je počeo rat, pa je tako Andrij odlučio da postane volonter.

Sa reporterom Danasa se upoznao u Elektrotehničkom koledžu u Zaporožju, gde je direktor Ruslan Košeljuk organizovao susret studenata sa volonterima cele oblasti.

* Kako je počelo Vaše interesovanje za volontiranje i čime se tačno bavite?

– Ja radim u sindikatu radnika železnice. To mi omogućuje da zarađujem za život i prehranim porodicu. Sindikat se, logično, bavi pravima železničkih radnika, ali kada je počeo rat, fokusirao se i na pomoć izbeglicama, uglavnom iz dva grada – Melitopolja i Pologa – koji su ujedno i važna železnička čvorišta za regiju, a sada su pod okupacijom.

Tako smo počeli da prikupljamo osnovne potrepštine, lekove i sve ostalo što bi moglo da bude korisno našim kolegama i onima koji beže… Budući da pomoć izbeglicama nije primarni zadatak sindikata, odlučili smo da ownujemo organizaciju pod nazivom „Amajlija života“ (koja ima oko 60 volontera). U pitanju je humanitarna organizacija koja nudi materijalnu i psihološku pomoć, a radi i sa decom. Istovremeno, pridružili smo se dobrotvornoj fondaciji “U-Saved Ukraine“.

U početku su ciljevi organizacije bili pružanje humanitarne pomoći i evakuacija ljudi u blizini linija fronta. Sada je humanitarna komponenta obustavljena jer glavni donator (USAID) više nije prisutan, tako da brinemo samo o evakuacijama u području Donjecka i Zaporožja. Pre smo pružali pomoć onima kojima je potrebna: hleb, dizel generatore, ćebad i baterijske lampe za one koji su imali problema sa strujom i grejanjem, a sada samo evakuišemo ljude.

Imamo i još jednu misiju 1 kada raketa ili dron pogodi civilni objekat, mi nastupamo: naši volonteri dolaze, dele ćebad i sve ostalo što je potrebno, zatim uzimaju mere i režu šper ploče kako bi zamenili razbijene prozore i vrata. Krematorsk, Pavlograd, Družkivka, Dobroprilja, Pokrovsk – to su područja gde smo aktivni. Linija fronta je u ovom periodu prilično pokretna.

Trudimo se da radimo u mestima gde nije previše opasno. Iako naši volonteri nose kacige i pancire, u nekim delovima je potpuno nemoguće raditi. Dočekujemo ljude na bezbednom u Krematorsku i Pavlogradu, tamo sređujemo svu potrebnu papirologiju, a zatim ih vodimo negde drugo, gde je sigurno.

* Zašto je sedište ovde, u Zaporožju?

– Ja sam predsednik udruženja i iz Zaporožja sam. Osim toga, ovde je najpraktičnije imati sedište: mogu se pronaći volonteri, tu je hitna pomoć, imamo tri kombija koja parkiramo ovde i tu je centar za sortiranje izbeglica (kojim upravljaju grad i UNHCR). Kada stigne obaveštenje o evakuaciji, krećemo kombijima i odvozimo ljude do centra za sortiranje izbeglica. Ponekad su to siromašni ljudi najdalje što mogu da odu je do Kramatorska i nemaju novca da idu dalje. U tim slučajevima ih mi pratimo, obično do Pavlograda, gde dobijaju pomoć i informacije, a zatim ih vodimo na zapad, u Odesu ili Vinicu.

* A novčana sredstva?

– Nema puno novčanih sredstava. Naš fond je povezan sa jednom francuskom organizacijom koja se zove U-Saved France (naša je U-Saved Ukraine). Njen osnivač je Fransoa Dipakje, pravnik, stručnjak za međunarodno pravo i pisac, koji je došaou Ukrajinu 2022. godine, kada je počeo rat, i osnovao ovu organizaciju.

Već 2024. smo mi preuzeli organizaciju, on se vratio u Francusku, ali i dalje podržava ove projekte, što nam omogućava da pokrijemo glavne troškove: gorivo, zakup prostorija i održavanje vozila koja koristimo za evakuacije.

Vozila koja koristimo nisu nova; sva su polovna, što zahteva česte remonte i popravke. Volonteri moraju da se osećaju bezbedno dok putuju vozilima – ne možemo da dozvolimo da im se na bojnom polju desi kvar i stanu dok evakuišemo ljude i postanu mete dronova. Sigurnost je glavni prioritet.

Timu odgovornom za intervencije nakon bombardovanja potreban je alat: bušilice, ekseri, električne pile… a sve to je vrlo skupo. Trudimo se da osiguramo da imaju sve što im je potrebno. U području Krematorska, sve do prošlog maja, postojalo je sufinansiranje iz francuskog fonda, koji je pak finansirao USAID koji je potom zatvoren.

Konkretno, finansiran je projekat koji se fokusirao na područja Krematorska i Pokrovska, a sastojao se od toga da se ljudima omogući da sve svoje lične stvari (od šolja za kafu do kreveta i ormara) donesu u skladišta pre evakuacije.

Mi bismo sve spakovali, a zatim su druge organizacije dostavljale pakete u zapadnu Ukrajinu, tamo gde su se ljudi preselili. Na ovom projektu je radilo petnaest ljudi i oni su bili plaćeni. Uvek je korisno kada su oni koji nam pomažu plaćeni, jer se možete se osloniti na njih. S druge strane, volonter dođe danas, a sutra se možda više i ne javi.

* Uspevate li da evakuišete sve?

– Sarađujemo sa drugim organizacijama sličnim našoj i zajedno uspevamo. U svakom slučaju, državna administracija je na vrhu. Svako ko želi da bude evakuisan zove administraciju, koja zatim nama prosleđuje zahtev.

To nam takođe daje neke garancije, jer se ponekad desi da neko zatraži evakuaciju, ali se onda predomisli, zato što je možda noć bila mirna. Onda Rusi ponovo počnu dq bombarduju i oni ponovo zovu administraciju, koja zna da smo tu osobu posetili dan ranije, i niko to ne može da porekne. Čak i ove neodlučne ljude treba razumeti: danas se bojejer čuju dronove kako im zuje iznad glava, sutra se osećaju sigurnije jer je situacija mirna i ne žele da napustie svoje domove.

Pre nekog vremena, jedan od naših volontera uspeo je da uveri stariji par da napuste svoj dom. Prvo nisu hteli, ali su na kraju pristali. Nakon nekoliko dana, pozvali su nas da nam se zahvale – njihova kuća je uništena bombama, a oni su spašeni zahvaljujući upornosti naših volontera.

* Ko su evakuisani?

– U 99 odsto slučajeva, to su siromašni. Imućni su već sami otišli… Ovde u Zaporožju, mi iz smo deo i udruženja „Shelter“, koje raspolaže prostorom gde izbeglice mogu da birave bez stresa da moraju otići odatle, kao što je slučaj sa tranzitnim centrom. To su zgrade koji se nalaze svuda po gradu, u kojima su hosteli, apartmani, sobe…

Izbeglice mogu tu da ostanu, odnosno da živeo. Ovi ljudi su zadovoljni čak i kad ih je po troje ili četvoro u jednoj sobi, s obzirom na to da ne