„Bog od čoveka traži samo jedno“ Reči Vladete Jerotića otkrivaju istinu od koje često bežimo

Postoje rečenice koje ne zastarevaju. Ne zato što su često ponavljane, već zato što uvek iznova pogađaju isto mesto – ono u čoveku koje pokušava da preskoči suočavanje sa sobom. Rečenice Vladete Jerotića spadaju upravo u tu vrstu misli. One se ne čitaju brzo, niti lako. One se zadržavaju.

Jerotić je često naglašavao da je najveća zabluda savremenog čoveka uverenje da Bog od njega očekuje savršenstvo. Po njegovom shvatanju, to očekivanje ne dolazi od Boga, već od čovekovog ega.

Bog, govorio je, ne traži besprekornost. Traži istinu.

Traži da čovek prizna sebi ono što već zna – da je slab, protivrečan, sklon greškama, ali i sposoban za promenu.

U jednom od svojih zapisa, osvrćući se na ateiste i agnostike, Jerotić je zapisao misao koja i danas izaziva nelagodu:

„Sve mi se više čini da svi ateisti, pa i agnostičari sa prvenstveno materijalističkim pogledom na svet, ne žele da prepoznaju svoje grehe, ili, i kada ih prepoznaju, ne žele da se pokaju.“

Ove reči nisu bile optužba, već dijagnoza. Jerotić je smatrao da je najveći problem savremenog čoveka gubitak sposobnosti za kajanje, jer kajanje zahteva hrabrost – hrabrost da se pogleda sopstveni mrak.

Kao psihijatar, Jerotić je kajanje posmatrao ne samo kao verski čin, već kao duboko psihološki proces. Smatrao je da čovek koji nikada ne priznaje grešku ostaje zarobljen u iluziji sopstvene ispravnosti.

Bez kajanja nema promene. Bez promene nema rasta. A bez rasta, čovek se polako zatvara – prema drugima, prema Bogu, prema samom sebi.

Upravo zato je često govorio da kajanje nije znak slabosti, već znak duhovne zrelosti.

Jedna od najčešće pogrešno shvaćenih Jerotićevih poruka odnosi se na poniznost. On je upozoravao da poniznost nema veze sa samoponižavanjem, osećajem bezvrednosti ili odricanjem od ličnosti.

„Bog ne traži od čoveka da se oseća bezvrednim, već da prestane da se oseća svemoćnim“, govorio je.

Poniznost, u Jerotićevom razumevanju, znači realan odnos prema sebi. Prihvatanje granica. Prekid unutrašnje potrebe da uvek budemo u pravu, iznad drugih ili iznad sopstvenih grešaka.

U središtu Jerotićeve duhovne misli nalazi se ljubav. Ali ne romantična, ne sentimentalna. Ljubav kao stanje bića koje se rađa tek kada čovek prestane da bude opsednut sobom.

„On jedino od nas očekuje ljubav kao slobodan ljudski odgovor na nepojmljivu i bezgraničnu Božju ljubav. A do ljubavi ne možemo nikad doći dok smo gordi, moćni, vlastoljubivi i slavoljubivi, sebični i dovoljni sami sebi.“

Za Jerotića, gordost je bila najveća prepreka ljubavi. Gord čovek ne voli – on koristi, kontroliše, zahteva. Tek kada se ego smiri, ljubav postaje moguća.

Još jedna važna Jerotićeva misao odnosi se na pojam greha. On ga nije posmatrao kao konačnu osudu, već kao promašaj smisla.

Greh je, govorio je, znak da je čovek zalutao. A svaki putnik koji je zalutao ima šansu da se vrati – ako to prizna.

Najopasniji greh, prema Jerotiću, nije onaj koji činimo, već onaj koji poričemo.

U svojim kasnijim godinama Jerotić je savetovao jednostavnu, ali zahtevnu praksu. Na kraju svakog dana, bez obzira na to da li je neko vernik ili ne, treba sebi postaviti tri pitanja:

– Jesam li danas bio iskren prema sebi?
– Jesam li nekoga povredio i jesam li to priznao?
– Jesam li bio sposoban za ljubav, makar u malom gestu?

Verovao je da se u tim tihim, večernjim pitanjima krije put ka unutrašnjem miru.

Vladeta Jerotić više nije među nama, ali njegove reči i dalje stoje kao ogledalo. Ne nude utešne iluzije, već poziv na odgovornost.

Njegova poruka ostaje jednostavna, ali teška: Bog od čoveka ne traži savršenstvo, već istinu. Bez istine nema ljubavi. Bez ljubavi nema slobode. A bez slobode, nema spasenja.

(Kurir.rs/ Ona.rs)

 VIDEO: Vladeta Jerotić o uspehu u braku: