BOMBONA, BUDALA, ŠIPTAR, PACOV, ARKAN VAŽILI SU ZA ŽESTOKE MOMKE BEOGRADA A IMALI ČUDNE NADIMKE: Evo kako su ih dobili i šta su tačno značili (foto galerija)

Nadimci poput Vlade Budale, Miše Banane, Tocila, Bombone, Pacova samo su deo šarolikog „repertoara“ imena koja prate osobe iz sveta srpskog kriminala. Dok su pojedini nadimke dobili zbog brutalnih dela koja su počinili, drugi su do do njih došli iz sasvim drugačijih razloga, čak i zbog obrazovanja.

Nadimak Zver stekao je zbog monstruoznog mučenja žrtava. Kalinić, koji je inače poznat po svojoj brutalnosti, a i sam je priznao da je počinio 20 ubistava širom Evrope. Da njegov nadimak nije bez osnova, pokazuje sudbina Milana Jurišića Jureta, još jednog člana zemunskog klana, kojeg je Kalinić ubio, iseckao i, prema navodima, pretvorio u gulaš koji je kasnije pojeo upravo „Zemunac“ Vlada Budala. Iako je Kalinić već imao reputaciju hladnokrvnog izvršioca, svirepost ovog zločina zaprepastila je čak i one koji su ga poznavali.

Sami članovi zemunskog klana svedočili su okrutnosti Kalinića, pa je tako Dejan Milenković Bagzi iskazu policiji ispričao da je „Kalinić sekirom isekao Zorana Savića Šodera, kosti mu smrvio čekićem, a zatim telo rastopio u kiselini“. Slična sudbina zadesila je i Zorana Vukojevića Vuka, svedoka na suđenju „zemunskom klanu“ čije je izmasakrirano i spaljeno telo pronađeno kod benzinske pumpe na auto-putu za Beograd.

Sretko Kalinić nije bio samo plaćeni egzekutor, njegova okrutnost nije poznavala granice. U mučenju i nanošenju bola nalazio je zlokobno zadovoljstvo. Njegove žrtve nisu samo gubile život, već su prolazile kroz nepojmljive patnje koje običan čovek teško može da zamisli. Svedočanstva retkih preživelih, poput Suvada Musića i Milije Babovića, otkrivaju monstruoznu prirodu zemunskog klana i Kalinićevu ključnu ulogu u njoj.

Voždovački don Goran Vuković u beogradskom podzemlju je ostao poznat po nadimku Majmun i kao ubica Ljube Zemunca 1986. godine, zbog čega je ležao 5 godina u zatvoru u Nemačkoj, a potom se vratio u Beograd.

Dobio nadimak Majmun jer se lako peo po zgradama. Iako je rođen u Beogradu, detinjstvo je proveo u Sarajevu, a već u mladosti je otišao Frankfurt gde počinje ozbiljno da se bavi kriminalnim radnjama.

Vuković je bio vlasnik nekoliko noćnih klubova u Beogradu, a pre nego što je ubijen u klasičnoj sačekuši 12. decembra 1994. godine, na njega je izvršeno čak 5 atentata.

Kobna sačekuša dogodila se kada su Vuković i dva njegova druga izašli iz kockarnice u Beogradu i pre nego što su ušli u automobil parkiran pored Jugoslavenskog dramskog pozorišta, rutinski su pogledali da li im je neko prikačio eksploziv ispod auta. Onog trenutka kada su se vrata BMW-a 850 zatvorila, iz mraka parka Manjež istrčala su trojica maskiranih napadača sa automatskim oružjem, a na licu mesta tokom uviđaja nađeno je 168 čaura.

Vladimir Milisavljević, nekadašnji član zemunskog klana, ostao je upamćen kao Vlada Budala. Njegov nadimak izaziva kontroverze. Naime, Milisavljević je ovaj epitet dobio jer je navodno bio najpametniji i najobrazovaniji među „zemuncima“, pa je čak završio i fakultet, zbog čega su ga prozvali Budala jer u vrednosnom sistemu mafijaša svako ko uči i pošteno radi upravo je to – budala.

Istina koju otkriva njegov dosije glasi: Vlada Budala nema završen fakultet već mašinsko-tehničku školu. U evidenciji nema informacije da je bilo kada studirao, mada je činjenica da se on hvalio posedovanjem indeksa, što ne mora da znači da je bilo kada ušao na fakultet.

Vlada Budala bio je beskrupolozni ubica i reketaš, a negovao je imidž dobrog, načitanog dečka iz komšiluka.

Kao pripadnik „zemunskog klana“ osuđen na 40 godina zatvora zbog umešanosti u ubistva Željka Bodiša, Todora Gardaševića, Srđana Ljujića, Sredoja i Zorana Šljukića, Željka Škrbe, Nenada Batoćanina, Ivice Jovanovića, Zorana Uskokovića Skoleta, Miloša Stevanovića, Jovana Guzijana, Radeta Cvetića, Branislava Lainovića, zbog dizanja u vazduh firme „Difens roud“, otmice Suvada Musića, Vuka Bajruševića i Milije Babovića. Zbog otmice vlasnika kompanije „Delta“ Miroslava Miškovića osuđen na sedam godina zatvora.

Rodoljub Radulović poznat je kao Miša Banana. Osuđen je u odsustvu pravosnažno na devet godina zatvora zbog sumnje da je kao pripadnik grupe Darka Šarića učestvovao u švercu kokina. Istraga protiv njega pokrenuta je 2008. kada je sprovedena akcija „Balkanski ratnik“, ali se njemu izgubio svaki trag i on do danas nije lociran i uhapšen. Nadimak je dobio jer se bavio uvozom banana iz Latinske Amerike.

Inače, Apelacioni sud u Beogradu prošle godine potvrdio je odluku Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu kojom su odbeglom Raduloviću oduzeta novčana potražavinja koja je stekao na osnovu predugovora o prodaji nepokretnosti i udela u Privrednom društvu za razvoj projekata o nekretninama „Znak invest“ iz Pančeva.

Mladen Novaković pravosnažno je osuđen na 17 godina zatvora zbog trgovine drogom. Poznat je po nizu krivičnih dela, među kojima su šverc droge, zelenašenje i pljačke, ali i specifičnog nadimka koji je dobio po ocu.

Tocilu su lisice na ruke, podsetimo, stavljene u novembru 2019. godine, kada je policija u šumi u okolini Mladenovca, pronašla heroina izuzetne čistoće koji je bio zakopan u specijalno napravljenim burićima.

Navodno, važio je za najvećeg trgovca heroinom u Srbiji, a meštani mesta Amerić kod Mladenovca ispričali su ranije da je veliko bogatstvo uložio u kuću i okućnicu, naročito u kokošinjac koji ga je navodno koštao 50.000 evra.

Mlađan Mićić, važio je za braničevskog kralja droge, venčani je kum Dušana Spasojevića, a nadimak je nasledio od oca. Isti nadimak imao je i njegov deda.

Javnosti je poznat još iz vremena akcije „Sablja“, kada je hapšen kao organizator požarevačkog ogranka zemunskog klana. Samo tri dana od ubistva premijera Đinđića, televizijske kamere su snimile hapšenje Pacova, zbog čega je stekao popularnost. Osuđen je godinu dana kasnije na višegodišnju zatvorsku kaznu, zbog različitih krivičnih dela, mahom vezanih za trgovinu narkoticima.

Mićić je vreme u zatvoru provodio bez većih incidenata pa je 2012. godine dobio status „slobodnjaka“ u KPZ Zabela. To je značilo da zatvorenik izdržava kaznu u režimu koji mu dozvoljava da ima slobodne vikende van zatvora. Iste godine uhapšen tokom jednog vikenda kada su mu u kući u Smoljincu pronađene dve tromblonske mine, eksploziv pentrit, tri revolvera, tri pištolja, dve puške, jedan malokalibarski pištolj, dve lovačke puške pumparice, dve automatske puške, jedan automatski pištolj…

U policijskoj akciji Ares uhapšen je 2014. godine zajedno sa brojnim počiniocima krivičnih dela širom Srbije. U njegovom automobilu, zaustavljenom zbog rutinske kontrole, policija je pronašla pištolj sa dva okvira municije, a pretresom njegove kuće i bombu.

Poslednji put je uhapšen 2017. godine kada je pretukao svoju tada maloletnu ćerku.

Dejan Milenković Bagzi, bio je optužen da je 21. februara 2003. godine kod Beogradske arene u Novom Beogradu pokušao atentat na premijera Zorana Đinđića koristeći kamion, kao i za učešće u brojnim drugim ubistvima povezanih sa „zemunskim klanom“. Nadimak je dobio po Bendžaminu Sigelu, zvanom Bagzi, jednom od najvećih američkih gangstera iz vremena prohibicije, sklon nasilju i brutalnim ubistvima.

Milenković je uhapšen u Solunu 16. jula 2004. godine, nakon što je tokom akcije „Sablja“ uspeo da pobegne iz Meljaka, gde se krio u kući sa vođama klana, Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, koji su tu i likvidirani.

Početkom februara 2005. godine Bagzi je izručen Srbiji iz Grčke, a status svedoka saradnika dobio je u junu 2006. u postupku za atentat na premijera Đinđića, kao i u suđenju pripadnicima „zemunskog klana“ optuženim za ubistva, otmice i druga teška krivična dela.

Tokom svedočenja, Milenković je otkrio da je „zemunski klan“ formiran tek oko 1999. ili 2000. godine, a da su se nakon 5. oktobra 2000. odvojili od surčinskog klana zbog nesuglasica oko raspodele novca od otmica.

 Najveću pažnju javnosti i policije Milenković je privukao nakon incidenta na auto-putu kod sportske hale „Limes“ u Novom Beogradu, 21. februara 2003. Nakon akcije „Sablja“, Bagzi je postao svedok saradnik i stavljen pod policijsku zaštitu.

Željko Ražnatović Arkan bio je jedan od najpoznatijih svetskih paravojnih komandanata i jedan od najmoćnijih ljudi u regionu. Nadimak je dobio po glavnom junaku njegovog omiljenog crtanog stripa – čarobnjaku Arkanusu. Prvi Arkanov nadimak u detinjstvu bio je Hibrid.

Akran je prvi put priveden kao tinejdžer, a 1972. je otišao u inostranstvo. U tom periodu je, kako se danas navodi, pljačkao zlatare, najpre po Italiji, a potom po Švedskoj, Belgiji, Holandiji… Uhapšen je dve godine kasnije, 1974. nakon pljačke jedne banke. Bio je osuđen na 10 godina robije, ali 1979. pobegao je iz zatvora. Isti scenario dogodio se i u Amsterdamu, pa u Nemačkoj, pa u Švajcarskoj. A onda se, 1983. vratio u Beograd.

Krajem osamdesetih Arkan je preuzeo navijače na Marakani. Kažu da je okupio grupu momaka i pozvao vođe navijačkih grupa Crvene zvezde na sastanak i rekao im da se od tog trenutka zovu „delije“, da se skandira samo o Srbiji i srpstvu i da se zabranjuje pominjanje političara.

Bio je u braku sa poznatom pevačicom Cecom Ražnatović, što je dodatno pojačalo njegovu medijsku prisutnost.

Ubistvo Željka Ražnatovića dogodilo se 15. januara 2000. godine u Beogradu, u hotelu „Interkontinental“, kada je likvidiran vatrenim oružjem u automobilu ispred hotela. Njegova smrt i dalje izaziva brojne spekulacije o motivima i mogućim nalogodavcima. Kada je ubijen, Arkan je imao 48 godina.

Dušan Knežević, poznat kao Buca Al Kapone, otac je jednog od najpoznatijih kriminalaca devedesetih Aleksandra Kneževića.

Pripadnik je stare garde koja je sve rešavala na fer način. Nadimak je dobio jer je vreme na Mostaru, oko bioskopa „Zelengora“. Prodavao je mleko i švercovao se u salu da gleda filmove o Al Kaponeu.

Aleksandar Knežević je, podsetimo, ubijen 28. oktobra 1992. godine u apartmanu 331 hotela „Hajat“, a ubica do danas nije otkriven.

Miladin Suvajdžić, poznatiji u kriminalnim krugovima kao Đura Mutavi, bio je jedan od ključnih članova zemunskog klana tokom devedesetih i ranih 2000-ih. Rođen je u Novom Sadu i vremenom je preuzeo važnu logističku ulogu u organizaciji, zadužen je bio za iznajmljivanje stanova, kuća, vikendica, kao i vozila, koja su kasnije korišćena u kriminalnim aktivnostima. Mutavi je bio blisko povezan sa liderima zemunskog klana, posebno Dušanom Spasojevićem (Šiptar) i Mile­tom Lukovićem (Kum). Prema izveštajima, uhapšen je 30. marta 2003. u sklopu akcije „Sablja“, dok je, kako je saopšteno, krenuo na pecanje. Prilikom pretresa kuća i stanova njegove porodice pronađeno je 15,9 kilograma heroina, koji su se dovodili u vezu sa zemunskim klanom. Mnogi s kojima se povremeno viđao su mislili da je potpuno nem. Nikada nije pričao te je zato i dobio nadimak Mutavi.

Preobražaj u svedoka-saradnika

Iako je bio deo kriminalne organizacije, Mutavi je nakon hapšenja dobio status svedoka-saradnika. Tokom sudskih procesa, svedočio je o delu kriminalnih aktivnosti klana, naročito o planovima i vezama unutar organizacije. Njegovo svedočenje bilo je važ­no u suđenjima vezanim za ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Godine 2014. saslušan je u istrazi ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Tokom tog saslušanja, koje je trajalo oko dva sata, izneo je informacije o ulozi klana u organizovanju smeštaja i vozila za izvršenje zločina. Kasnije, na suđenju u vezi sa Ćuruvijinom likvidacijom, tvrdio je da je Milorad Ulemek Legija tražio od vođa zemunskog klana da „uklone“ Ratka Romića i Miroslava Kuraka, koje je smatrao odgovornim za ubistvo Ćuruvije. Ipak, kako je naveo, nije znao ko je bio „naredbodavac iznad Legije“.

Lični život i zaštita

Njegova majka, Ibojka Suvajdžić, takođe je bila upletena u kriminalne aktivnosti, prilikom pretresa njenog doma, pored heroina, policija je istraživala i njenu ulogu. Navodno, Mutavi je pristao da sarađuje sa državnim institucijama pod uslovom da njegova majka bude puštena a to obećanje je i ispunjeno. Nakon što je postao svedok-saradnik, učestvovao je u programu zaštite svedoka. Prema izveštajima, promenio je identitet i, kako su mediji pisali, živi u inostranstvu pod novim imenom.

Dušan Duća Spasojević, poznat kao Šiptar, bio je jedan od najpoznatijih srpskih kriminalaca i vođa zemunskog klana. Nadimak je dobio po tome što je godinama trgovao drogom sa Albancima s Kosova i zbog porekla iz Medveđe. 

Spasojević se 1989. godine iz sela kod Medveđe preselio u Beograd, gde je pokušavao da igra fudbal, a potom odlazi i u Nemačku. Vratio se u Beograd i živeo sa tadašnjom devojkom Tatjanom, koju je ubrzo oženio. Mile Luković mu se pridružuje u Beogradu i zajedno počinju kriminalne poslove: krađu automobila, prodaju droge i otkup ukradenih vozila. Njihov kriminalni uticaj raste kroz saradnju sa Ljubišom Buhom Čumetom i njegovim surčinskim klanom.

Kada se Buha povukao iz kriminala, Spasojević i Luković osnivaju zemunski klan, koji je dobio ime po zemunskom naselju u kojem su živeli. Prvi članovi klana bili su Nikola Bajić, Milan Jurišić, Marko Petrović, Željko Mihailović i Ninoslav Konstantinović. Ključni poslovi klana uključivali su krađu automobila, trgovinu drogom, otmice i reketiranje bogatih biznismena. Klan je rastao do više od 200 članova. Nakon ubistva Željka Ražnatovića Arkana 2000. godine, Spasojević je stupio u kontakt sa Miloradom Ulemekom Legijom, tada komandantom JSO. Zajedno su formirali spisak „osvetnika“ i započeli seriju mafijaških ubistava. Među žrtvama su bili Branislav Lainović, Zoran Uskoković, Radoslav Trlajić i drugi.

Ubistvo Zorana Đinđića i kraj

Na vrhuncu moći, 12. marta 2003. godine, Spasojević i Legija organizuju ubistvo premijera Zorana Đinđića u Beogradu. Nakon toga, pokrenuta je policijska operacija „Sablja“. Spasojević i Luković beže, ali 27. marta 2003. godine policija ih pronalazi i ubija.

Spasojević je bio oženjen sa Tatjanom i imao ćerku Jovanu. Prema svedočenju Sretka Kalinića, imao je i ljubavnicu sa kojom je imao decu.

Milan Đorđević, poznat kao Bombona, ubijen je 11. marta 2001. godine u sačekuši u Ulici Nikole Sovilja u Beogradu oko 21 čas. Bio je svedok brojnih kriminalnih aktivnosti i ubistava, a nakon toga je živeo povučeno. Navodno je bio saradnik Državne bezbednosti i kum Željka Ražnatovića Arkana, kome je krstio decu sa Svetlanom Cecom Ražnatović. Arkanov kum je nadimak dobio zbog kesice bombona koju je stalno nosio sa sobom.

Bombona nije bio poznat u beogradskom podzemlju pošto se od 1986. godine pa sve do likvidacije njegovo ime ne pominje u kriminalnim krugovima u glavnom gradu. Povukao se, oženio, i tada niko nije znao da se bavi kriminalom. Iako u Srbiji nije imao krivičnih prijava, u Švedskoj je osuđivan za pljačke zlatare i služio zatvorsku kaznu, a navodno je obavljao slične pljačke i u Danskoj. Postoje priče da ga je Arkan tokom suđenja u Švedskoj doslovno oteo iz sudnice, ili da je Bombona spasio život Arkanu – nakon čega su postali kumovi. U Beogradu se prvi put pojavljuje 1983. godine u sukobu u diskoteci sa Radetom Ćaldovićem Ćentom i Rankom Rubežićem. Dve godine kasnije, 1985., navodno je ranio Darka Stojanovića, svedoka ubistva Aleksandra Kneževića Kneleta.

Bombona je znao mnogo, kao saradnik Državne bezbednosti. Smrt Arkana 15. januara 2000. godine duboko ga je pogodila. Oko godinu i dva meseca kasnije, u martu 2001, smrtno je ranjen u „reno tvingu“ dok se vraćao sa sinom (15) sa malog fudbala. Na njega je ispaljeno više od 30 metaka iz automatske puške „kalašnjikov“ i pištolja „CZ 99“. Svojim telom je zaštitio sina, ali je preminuo pola sata nakon prijema u Urgentni centar. Način na koji je stradao šokirao je mnoge – u obračunu nije imao šanse da se odbrani, što su neki protumačili kao znak da je bio opušten i neoprezan nakon povlačenja iz „arene“, u periodu kada je vlast pokušavala da rasvetli nerešena ubistva i pronađe svedoke i dokaze.