Dan mrvih: Kad Meksikanci i u Srbiji proslavljaju smrt kao nastavak života, a ne njegov kraj

Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide, napisao je Ivo Andrić. Još poznatija je njegova misao da smo svi mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

Foto: Kurir/Viktor Lazić

Muzej knjige i putovanja Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat već godinama uspešno sarađuje sa Ambasadom Meksika u Srbiji. Zajedno smo organizovali istorijske izložbe, književne večeri uglednih meksičkih pisaca i druge projekte. Prirodan nastavak saradnje su i pozivi svake godine, već pet godina zaredom, da se pridružim obeležavanju Dana mrtvih, najneobičnijoj manifestaciji koju jedno diplomatsko predstavništvo organizuje u Srbiji.

Majanska kultura

Duga povorka ljudi koji izgledaju kao mrtvaci, obučeni u meksičke pončose, jednom godišnje prošeta se Knez Mihailovom ulicom. Možda to podseća na Noć veštica, ali su razlike između ova dva praznika velike. Meksički Dan mrtvih korenima seže u majansku tradiciju dugu najmanje tri hiljade godina, dok je Noć veštica potekla iz keltske tradicije. Poznati američki praznik je posvećen zastrašivanju i duhovima, a meksički je porodično okupljanje koje traje danima, puno radosti, humora, muzike i ukusnih posluženja. Meksikanci proslavljaju smrt kao nastavak života, a ne njegov kraj. Nekad su proslave trajale dva meseca, ali su pod pritiskom španskih misionara svedene na dva dana – 1. i 2. novembar, Dan Svih svetih po katoličkom kalendaru.

Foto: Kurir/Viktor Lazić

Nijednog drugog ambasadora nećete videti kako se šeta Knez Mihailovom ulicom preobučenog u mrtvaca sa šarenom mrtvačkom lobanjom na majici. Prati ga cela diplomatska svita obučena u skelete i zombije. Ambasador Karlos Feliks Korona, istaknuti prijatelj Srbije, prepoznatljiv je izdaleka, ponosan na duboke korene svog naroda i na praznik koji je sada pod zaštitom Uneska kao nematerijalno kulturno nasleđe čovečanstva.

Ambasador mi otkriva tajne starih Maja: verovali su da ih u te dane posećuju najbliži sa drugog sveta, zbog čega se ovaj period smatra najsrećnijim u godini. Seme života – to su kosti naših predaka, koje su oslikane po ambasadorovom telu i telima mnogih Meksikanaca koji žive u Srbiji i dolaze svake godine da zajedno proslavimo ovaj praznik. Stare Maje su verovale da je celokupan život na planeti potekao tako što je pernati bog zmije u podzemnom svetu pomešao svoju spermu s kostima pretvorenim u prah.

Meksičke ulice su na ovaj dan posute laticama cveća, a svuda se mogu videti upaljene sveće i darovi namenjeni pokojnicima ostavljeni na putu od groblja do kuća. To je putokaz duhovima, kako bi lakše našli put do svojih bližnjih.

Proslava u Beogradu

Centralni deo proslave u Beogradu je ogroman oltar koji se svake godine postavlja u Institutu „Servantes“ i biva posvećen jednoj od preminulih slavnih ličnosti ukrašen mnoštvom zanatskih rukotvorina, papirnih ornamenata, narandžastog cveća i poslastica za duhove. Ove godine oltar je bio posvećen slikarki Fridi Kalo, a ranije je, pored slavnih Meksikanaca, oltar namenjivan i značajnim Beograđanima koji su preminuli u toj godini, pa se među mrtvačkim glavama, narandžastim cvećem i piruetama s majanskim motivima našle i slike Bore Đorđevića i Kornelija Kovača. Oltar – umetnička izložba koju umetnici stvaraju danima, prava je eksplozija svetlih boja.

Foto: Kurir/Viktor Lazić

Veče Dana mrtvih počinje dvočasovnim nanošenjem katrina – mrtvačke šminke. Svaki posetilac ili slučajni prolaznik u Knez Mihailovoj može svoje lice da pretvori u mrtvačku lobanju i po svom telu iscrta rane i krv. Zatim sledi šetnja povorke tako opremljenih živih mrtvaca sve do Kalemegdana. Kako lobanje i drugi crteži mogu biti različitog kvaliteta, spontano je nastalo i takmičenje – izbor za najbolju šminku, tj. najlepšeg mrtvaca.

Ove godine je u Beogradu na Dan mrtvih stigla istaknuta meksička pevačica Karla Kardenal. Zatekao sam je pokraj oltara kako se priprema za nastup sa ogromnim buketom crvenih ruža na glavi iza kojih se nazire osušeno palmino lišće. Nasmejano lice je iscrtala tako da podseća na mrtvačku lobanju. Zapevala je u veseloj haljini prepunoj krupnih narandžastih i crvenih cvetova. Zagrlila me je srdačno, kao da se odavno znamo. Zagrlili su me život i smrt istovremeno, Frida Kalo i moji preci, zagrlio me je Meksiko usred Beograda. Među mrtvima bio sam kao među svojima. Ne morate otići u Meksiko da biste videli majansko čudo, tradiciju koja je preživela i milenijume i kolonijalizam i stigla sve do modernog doba. Prošetajte se početkom novembra u večernjim satima Knez Mihailovom ulicom – prošetajte se širom otvorenih očiju, ali i duše širom otvorene za lepotu drugačijih običaja.