Dimitriju su zapretili da će mu ako se ne preda ubiti trudnu ženu i 4 dece! Nije se predao! Ovaj heroj je platio slobodu Srbije najtežom mogućom cenom!

Postoje ljudi čije ime ne pripada samo istoriji, već savesti jednog naroda. I postoje smrti koje nisu kraj, već zavet. Dimitrije Begović bio je upravo takav čovek.

Dimitrije je rođen 1890. godine u Dobrom Dolu, u porodici koja je u Toplicu doselila iz crnogorskih Kuča.

Sa rođenim bratom Ivanom učestvovao je u Cerskoj bici 1914. godine. Obojica su ranjavana, Ivan čak dvadeset sedam puta, dok je Dimitrije ranjen u Mačvi, u sukobu sa Vražjom divizijom.

Zbog povreda nije mogao da se povlači preko Albanije i ostao je u okupiranoj zemlji.

Umesto predaje, izabrao je otpor.

Tokom Topličkog ustanka 1917. godine pridružio se komitama i postao komandant Jablaničkog odreda.

Kada je ustanak ugušen, bugarska komanda mu je uputila tajno pismo, nudeći mu život, kao i bezbednost njegove porodice, ukoliko položi oružje. Posle celonoćnog razmišljanja, Begović je odgovorio kratko i nedvosmisleno:

„Ubijali ste na hiljade porodica komita, ubićete i moju, jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje„. 

Odmazda je bila strašna.

Njegovo u tom trenutku nerođeno dete, supruga u sedmom mesecu trudnoće i četvoro dece mučeni su, a zatim spaljeni živi.

U strahu i agoniji deca su se pribila uz majku, toliko da nakon požara njihova tela nisu mogla biti razdvojena. Meštani su ih sahranili zajedno, u jednu raku, u selu Gajtan.

Ni tada Dimitrije Begović nije položio oružje.

Zima, glad, gubitak najbližih i stalna potera nisu ga slomili. Ono što okupator nije uspeo, učinio je domaći izdajnik, koji je za novac Bugare odveo do njegovog skrovišta na Radanu. Dana 13. januara 1918. godine, Begović i njegovi komiti su opkoljeni.

U borbi su pokušali proboj, neki su uspeli, ali je Dimitrije ostao ranjen i bez municije.

Tada je doviknuo da će se predati.

Bugarski oficiri, koji su imali naređenje da ga uhvate živog, potrčali su ka njemu. Begović je izašao iz zaklona podignutih ruku, sa dve odšrafljene bombe sakrivene u rukavima šinjela.

Kada su mu se dovoljno približili, aktivirao ih je. Poginuo je zajedno sa dvojicom bugarskih oficira, birajući sam trenutak svoje smrti.

Posle pogibije, Bugari su mu odsekli glavu i nosili je na kolcu po srpskim selima, verujući da će tako slomiti otpor. Ali nisu uspeli. Jer postoje ljudi čija smrt ne gasi borbu, već je raspaljuje.

Godinama kasnije, njegova sestra Milica uzela je pravdu u svoje ruke i ubila čoveka koji je izdao njenog brata. Njeno delo nije suđeno – jer je izdaja bila poznata svima.

Dimitrije Begović nije tražio da bude zapamćen. Ali njegovo ime ne sme biti zaboravljeno. Jer postoje trenuci kada čovek izgubi sve – osim časti.