Đura Jakšić pretučen je do smrti, a njegov ubica danas ima ulicu: Umro je u sirotinjskoj sobi, ovako je sahranjen

Bio je pesnik, slikar, boem i svedok istine koju Srbija tada nije smela da čuje. Đura Jakšić, jedan od najvećih srpskih umetnika 19. veka, umro je u sirotinjskoj sobi u Skadarskoj ulici, samo nekoliko meseci nakon što je brutalno prebijen zbog jedne rečenice izgovorene na Terazijama. Njegova smrt nije bila samo posledica bolesti, već i surovog sistema koji nije praštao istinu – naročito kada dolazi iz pera i duha slobodnog pesnika.

Školovao se u Pešti i Beču, gde je studirao slikarstvo, a izvesno vreme živeo je u Vojvodini. Kao dvadesetpetogodišnjak prešao je u Beograd, grad u kojem je ostao do kraja života. Radio je kao seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, dok je crtanje predavao u gimnazijama u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.

Iako je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo. Kafana je bila njegovo prirodno okruženje, prostor u kojem su se mešali poezija, vino, politika i gorka istina. Tu je Jakšić govorio ono što drugi nisu smeli, često glasnije nego što je bilo bezbedno.

Bio je umetnik nemirnog duha, nesklon autoritetima, posebno onima koji su moć gradili na strahu i poslušnosti. Upravo ta osobina odvela ga je na put bez povratka.

Već teško bolestan od tuberkuloze, Đura Jakšić učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao ratni izveštač. Na ratištu je bio neposredni svedok ponašanja generala Ranka Alimpića, kneževog rođaka i jednog od najviših oficira tog vremena, čije se držanje u presudnim trenucima pokazalo kao sramno i kukavičko.

Dve godine kasnije, u jednom novosadskom časopisu, Jakšić je o tom događaju objavio sarkastičnu priču. Zbog te istine, ispisane oštrim perom, u Srbiji je izveden pred Vojni sud i osuđen na petnaest dana zatvora.

Istina o ovom slučaju u punoj meri postala je poznata tek nakon pada dinastije Obrenović.

O događaju koji je prethodio njegovom konačnom slomu svedočio je Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava Ilića, u zapisu iz 1906. godine.

U leto 1878. godine, ispred hotela „Pariz“ u Beogradu, za stolom je sedelo više oficira, među njima i general Ranko Alimpić. U tom trenutku, pored njih prolazi Đura Jakšić i skreće u Bataldžamijinu ulicu. Usput susreće seljaka koji je terao nekoliko goveda.

Jakšić ga zaustavlja i pita da li ide Terazijama. Kada seljak potvrdi, Đura mu daje jedan dinar i kaže:

„Kada prođeš pored kafane Pariz, priteraj volove bliže onoj gospodi, udari jednoga štapom i reci: ‘Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’“

Seljak je poslušao. Kada su reči izgovorene, oficiri su se zgledali. Jedan od njih ustao je i krenuo za seljakom do prve žandarmerijske stanice. U policiji je seljak priznao da mu je to rekao „jedan gospodin“ i da mu je za to dao jedan dinar.

Sumnja je odmah pala na Đuru Jakšića.

Jakšić je stanovao u Skadarskoj ulici. Jedne večeri, vraćajući se kući iz društva, u gotovo pustom sokaku dočekala su ga dvojica noćnih stražara, preobučena u civilno odelo. Uhvatili su ga, oborili na zemlju i brutalno tukli i gazili.

Izubijan i slomljen, jedva je uspeo da se dovuče do kuće. Od tog trenutka njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo. Bolest je uzela maha, a telo više nije imalo snage da se bori.

Đura Jakšić umro je 17. novembra 1878. godine. Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici na rukama izneli četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin.

Na sahrani su bili visoki državni činovnici, profesori, naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici. Po izveštajima tadašnje štampe, od oko 25.000 stanovnika Beograda, gotovo polovina grada izašla je da oda poslednju počast pesniku.

Kaznu zatvora nikada nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao:

„Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave.“

Gorka istorijska ironija

General Ranko Alimpić, čovek čije je ime Đura Jakšić platio životom, danas ima ulicu u Šapcu.

 Video: Knjiga o magijskim ritualima Momčila Petrovića