TEMA O KOJOJ SE PRIČA: Dnevnik Čedomira Čupića: Rektor je vaskrsao kao predsednički kandidat

Guta je mentalno brži od svih nas, koji ga znamo, za tri koraka # Rektora i zaposlene policijski pratili i do toaleta # Univerziteti i fakulteti su zajednice studenata i profesora # Kakva poremećenost onih kojima je povereno organizovanje našeg života # Moje rodno mesto je u velikim problemima

Petak, 3. april 2026.

Budim se u jutro pritisnuto prolećnim oblacima koji cedeći se razbuđuju i ozelenjavaju prirodu. Pamtim iz mojih gimnazijskih dana te aprilske početke, taj najjači dah i duh proleća. Sećam se koračanja ka Gimnaziji dugačkom Vojvođanskom ulicom u Somboru; prolazim pored čuvenih bođoša paradno poređanih u četiri špalira. Najednom mi iskrsava lik mog starog druga Gute Grubačkog.

U sebi pomišljam: opominje me to on zato što mu se već duže vreme ne javljam. Poslednji put susreli smo se, sa zajedničkim prijateljem Dragoslavom Stankovićem, u njegovom toplom domu u Zrenjaninu pre nepuna dva meseca. Planiram da mu se sutra javim. Kao da sam talasima preko misli poslao poruku Guti i on mi se već javlja u toku dana. Govorio sam uvek da je Guta mentalno brži od svih nas, koji ga znamo, za tri koraka. I evo, ponavlja se to što sam izrekao po stoti put! Razgovor vodimo o njegovom zdravlju i o svemu što se trenutno događa kod nas.

Već drugi dan sam pod utiskom nerazumnog upada policijske jedinice i tužiteljki u Rektorat Univerziteta u Beogradu. Posle 80 godina na univerzitet ulazi policija u pratnji dve tužiteljke i kamere privatne televizije lično odane Aleksandru Vučiću. Iako su imali nameru da snime ustrašenog rektora, ovekovečili su kretanje policije holovima i prostorijama, bahato gažanje autonomije univerziteta, stare više od 2.500 godina, još od Aristotelovog Liceja.

Autonomiju univerziteta samo su povremeno gazili spoljašnji okupatori. A konačno smo, evo, doživeli i unutrašnje gazitelje koji su okupatorski ponašaju prema rektoru i zaposlenima. Držali su ih desetak sati kao taoce, a Rektorat pretvorili u istražno policijsko i tužilačko odeljenje. Dovoljna je činjenica da su rektora i zaposlene policijski pratili i do toaleta da obave male ili velike fiziološke potrebe, odnosno carske nužnosti. Zamišljam policajce koji ispred i unutar toaleta nadziru fiziološka pražnjenja. Simbolički i duhovito to mi izgleda kao carski i papski odlazak rektora i zaposlenih u toalet uz najviše pretorijansko obezbeđenje. Možda se uz takvo svečano obezbeđenje fiziološke potrebe bolje i svečanije obavljaju. To je jedini, ali svečani, doprinos policije tog dana u zgradi Rektorata. Pretpostavljam da je i to ušlo u zapisnik, i ako jeste biće to istorijsko svedočanstvo, jer verovatno takvu čast i bezbednost neće više imati nijedan rektor i zaposleni na Univerzitetu u Beogradu.

Policija koja je ušla u Rektorat više je ličila na pretorijansku jedinicu, odnosno na Vučićevo lično obezbeđenje, nego na državni organ. Čudi me kako Vučić nije poslao da tužilački deo obavi lično starešina Višeg javnog tužilaštva Nenad Stefanović a ne one dve nevoljne tužiteljke, sa osećanjem poniženosti, kako sam ih preko ekrana doživeo. Ulazeći u Rektorat, one su se kretale strojevim korakom kakav smo viđali na snimcima iz nekih strašnih vremena tokom Drugog svetskog rata.

Trebalo je obaviti istragu povodom tragičnog okončanja života studentkinje ispred Filozofskog fakulteta, ali nisu izašli istražni policijski organi za krvne delikte već je poslata jedinica za borbu protiv korupcije. Od zločina u Novom Sadu Vučiću se priviđa samo korupcija, jer je korupcija uzrok zločina nastalog rušenjem nadstrešnice. I sada, prema njemu, za pojedinačni tragični čin treba pronaći koruptivne uzroke. Nije lako živeti sa tom koruptivnom buvom koja pretpostavljam pritiska mentalno Vučićevo stanje. Policija i tužiteljke ušli su u Rektorat da pronađu nešto za šta bi bio osumnjičen rektor, a izašli su nevidljivo za kamere Vučićeve televizije.

Možda su se kafkijanskim preobražajem pretvorili u beli dim koji izlazi iz odžaka Sikstinske kapele u Vatikanu kad se ozvaničava da su kardinali zajedno sa svetim duhom izabrali papu. Ispada da je Vučić izabrao i obavio taj drevni čin gde se osumnjičeni rektor objavljuje kao izabrani papa pred gregorijanski Vaskrs. Rektor, posle deset sati talačkog zarobljeništva vaskrsnu kao predsednički kandidat na sledećim izborima. Premda se rektor sa balkona nije politički obratio okupljenim studentima, profesorima i građanima, već primerenim govorom koji razboritošću i argumentima odgovara odbrani autonomije i dostojanstva univerziteta.

Subota, 4. april 2026.

Posle blagorodnih prolećnih kišnih dana, rađa se plavetan i sunčan dan. Sunce, taj nebeski bankar, podiže nam raspoloženje svojim zracima i to je najbolje ljudsko stanje, koje spaja i osvežava misli i život. Tamo gde nema raspoloženja, nema ni misli ni života. Danas je Dan studenata. Nastao je iz tragičnog događaja, kao jedan svetao čin iz prošlosti Univerziteta u Beogradu. Braneći univerzitet i njegovu autonomiju, toga dana 1936. godine, student Žarko Marinović žrtvovao je svoj život.

Ceo radni život proveo sam sa studentima – četiri godine kao student i 36 od asistenta do redovnog profesora na Fakultetu političkih nauka. Predavao sam 15 godina i na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i 15 godina na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore. Pokojni Ratko Božović i ja bili smo inicijatori osnivanja tog fakulteta u Crnoj Gori. Na Univerzitetu Donja Gorica u Podgorici predavao sam od osnivanja do 2022. godine. Studenti i fakulteti bili su i ostali moje okruženje i moj svet. Univerziteti i fakulteti su zajednice studenata i profesora.

Nikada u istoriji Univerziteta u Beogradu nije pokazano to prirodno zajedništvo kao proteklih godinu i po dana. Pre dva dana priveden je student arhitekture Marko Milićević. Pripisuje mu se napad na službeno lice, kada su se u utorak studenti i građani okupili ispred rektorata da brane univerzitet od policijskog upada. Danas su se studenti, na Dan studenata, okupili ispred Policijske uprave Beograda. Zahtevaju da se iz pritvora pusti student Milićević. Gledam i slušam sjajno obraćanje dve studentkinje arhitekture, Magdalene Marković i Marije Šljukić.

Na Dan studenata Vučić poručuje, preko dve ministarske ništarije: da roditelji ne upisuju decu na državne univerzitete jer će im se vraćati u kovčezima i da policija ima „pravo da studente bije i ubije“. Kakve monstruozne poruke, kakva poremećenost onih kojima je povereno organizovanje našeg života.